Kako godine prolaze ja padam sve dublje u levak bez otvora. Zidovi oko mene se suzavaju. Sve je tamnije i skucenije. Igraliste za um je sve tesnije i opcije se smanjuju. Gusim se, bez mesta da rasirim pluca. Dno je kraj puta. Nema prolaza napred niti povratka nazad kroz vreme.

Najteze je gledati propadanje ljudi koje volite, njihovu bolest i smrt.

Sebe ubrajam u ljude koje volim.

Brza i bezbolna smrt deluje kao jedina razumna opcija u tom ludilu. Ali, ako bi posezali tome pri susretu sa ovim uzasom, da li bi nasi zivoti trajali prekratko? Umrli bi kao jako mladi, od svoje ruke, iz straha i nemoci.

Ljudski rod ide dalje uprkos tome samo zbog neznanja ljudi. Zelim da zaboravim, da budem bezbrizan i nesvesan kao sto sam nekada bio.

I zato, svedite racune sa onima koje ste nekad voleli a sada vise ne volite ili ih mrzite. Nece biti tu jos dugo.

Neko koga volim sada lezi u krevetu, u bolu i strahu, sa malim izgledima za ikakav zivot i nikakvim sansama za zivotom kakav je bio.

 

10.12.2006.

Proslo je 40 dana kako je vise nema.