I II III IV V VI VII E
I
Izronio je iz mraka i osetio tvrdi asfalt pod svojim čizmama. Oštar bol u kolenima pritom ga je probudio iz mrtvila marša i podsetio ga. Povratak u civilizaciju. Mlečno bele lopte na crnim stabljikama duz puta su osvetljivale mokru travu koja se talasala, čas gutajući smedju površinu afalta, čas se vraćajući nazad u svoje mračno kraljevstvo, pokazujući punu dinamičnost te borbe u kojoj se prevrtljiva ratna sreća stalno selila sa jedne strane na drugu. Čudno je bilo stajati na ivici ta dva sveta, u središtu, na ničijoj zemlji. Bio je zapanjen. I zbunjen. Iza njega je lezalo...... to..... a pred njim, svugde okolo.... beton, put, srebrnaste niti vodova i golema betonska gradjevina, hotel sa floruscentnim krugom nedaleko od njega, na tlu. Kao neko ritualno mesto za zrtvovanje. Helidrom. I vijugajući u prosecima brezuljaka, put sa četiri trake, samo na stotinu metara, raskrsnica, opet floruscentna slova na plavim tablama. Ta dva sveta, toliko blizu jedan drugom u tihoj koegzistenciji, neshvatljiv nevidljivi prelaz iz jednog u drugi. Tanka linija talasa trave nad putem. Nezaštićena granica. Nikoga nije briga. Niko ne zna. Ne zanima ih. Ne prelaze je. Prolaze na metar od nje.... Stresao se. Strah ga je nagnao da napravi još nekoliko koraka napred, na čistinu. Golf je prozujao kroz mrak, nekoliko ljudi je milelo trotoarom pored puta, krećući se u more svetlosti koje se probijalo groz retke krošnje stogodišnjeg drveća. Buka i muzika iz kafića je doletala izobličena vetrom. Mirisi. Jako osvetljenje koje je silovalo nebo, gutjući mrak i brišući zvezde u jednolično noćno sivilo nad tim mestom. Centar. Naselje. Ljudi.
Nonšalanto je otresao i ispravio jaknu i namestio mokar kačket poput pobednika na golf turniru. Napeo je svoje izranjavane noge i počeo da korača. Grčio mišiće vilice od bola pri svakom koraku koji je vukao, šantao. Civilizacija. Čvrstina oblika. Definisanost. Tačnost. Sigurnost. Sranje. Ali se ipak osetio sigurnijim. Nije se okretao. Ne bi ništa video za sobom, znao je to. Treba ući u mrak da bi otkrio šta je u njemu. Osećao je sebe i kao da to više nije bio on dok je išao putem i prelazio preko mostića, miran i spor i bez sećanja, nailazeći na ljude. Njihovo prisustvo ga je štitilo. Ne bi ga pratio na ovom mestu, ima previše svedoka. Opet se stresao. Otvorio je kesu izmrvljenih grisina i halapljivo i nespretno gutao sadrzinu, pokušavajući da izgleda koliko je mogao normalno onima koji bi prošli previše blizu. Na licima im nije video ništa. Nisu ni slutili, niti znali. Ali osećali su u dubinama svojih duša, u osnovama svojih genetskih kodova i ponorima svoje podsvesti. Ne bi se menjao sa njima, ipak. Ne pošto zna ono što zna.
Memljiv i lepljivi miris se počeo sve jače osećati. Stopala više nije osećao, kao da je hodao po natopljenim sundjerima, mokrim loptama krpenjačama. Bol u gornjim delovima nogu jeste. Stao je ispod lampiona i spustio pogled ka čizmama. Gnoj se cedio kroz nekoliko rupa na pantalonama i kroz šavove na čizmama, mešajući se sa blatom i travom odande koje je preneo kao slepe putnike na drugi kontinent. Sranje. Više nije mogao da hoda. Noge su mu gorele. Sve je bilo slepljeno i peklo poput termita. Sa mukom je savio ledja i seo na bankinu puta. Neki par je prošao pored njega, upućujući blago upitni pogled. Odjebao ih je u svojim mislima najkulturnije što je mogao. Od njih nije bilo koristi ni pomoći. Bio je blizu ali više nije mogao. Pogledao je na sat. Bio je mrtav. Baterije su se odavno istrošile, nekoliko kapljica na unutrašnjoj strani stakla je govorilo da ipak nije vodootporan. Nokti su mu bili dugački i potpuno izlomljeni. I crni. Zemlja. I krv. Tek je sada to primetio. U mraku nije mogao videti svoje stanje. Jakna je upila veći deo onoga što je curilo iz bezbroj uskih jarkocrvenih linija celom duzinom njegove podlaktice, ali ono malo je kapalo medju njegove noge na .utu crtu na ivici afalta. Skinuo je kačket neozledjenom šakom i počešao potiljak, ne skidajući pogled sa tri crvene kapi na zemlji... četiri... pet.... šest... Huh? Kapi su obrazovale spiralu koja je polagano rasla. A onda se sve skupiše u jednu veliku baricu, ne ostavljajući traga za sobom. Barica je počela poprimati oblik trougla, šireći se i cepajući se poput zvezde na tri dela, polagano... bilo mu je jasno. Zajeb. Opet. Noge više nije osećao. Ruku takodje. Ali ih je mogao mrdati. Zgazio je baricu. Tvrdi djon je mljackavo zveknuo po putu. Zavrnuo je stopalom i kao pikavac zgnječio to djubre. Ispravio se i okrenuo u pravcu kojim je došao, sklapajući umorne kapke u kojima je sve brze pulsiralo. U redu. Hajde, kučkin sine, dodji.... dodji..... dodji.... Prošaputao je i ućutao. Nije bilo bekstva, bilo je jasno. Opustio se i prikupio posledje mrvice svoje snage na izmaku. Počinje opet...
II
Stajao je u vrsti muškaraca nalik sebi, u istim uniformama, samo je to znao i osećao iako nije gledao niti mogao videti išta oko sebe. Nebo je bilo čisto i plavo poput safira i na njemu zaslepljujuće sunce koje ga je opčinjavalo i oslepljavalo u isto vreme. Nije mogao skrenuti pogled, nije... Neko se šunjao u njegovom slepilu i poput lukavog Spitfirea mu se uneo u lice u sekundi, pre nego što ga je i mogao videti. Proćelavi tamnokosi tip, sveze obrijan i u zelenom kobinezonu. Stomačić i izbrijani podvaljak su odavali raspušteniji način zivota. Drao se i lice mu je imalo boju jastoga, sa zastrašujućim zilama koje su se iscrtavale po vratu oko koga je imao neki grb koji je nekontrolisano poskakivao na ogrlici preko visokog i čudnog okovratnika. Osetio je njegov odvratan zadah, miris trule.i i raspadanja dvonedeljnih crkotina. Nije čuo šta govori, u ušima mu je zujalo. U pitanju je bio samo vizuelni dozivljaj, bilo mu je jasno. Klasika. Nije znao šta je to uradio ili zašto se ovaj nepoznati čovek za glavu viši dere poput manijaka, ali to i nije vazno. A onda ga je prepoznao. Osetio. Mrznja mu ispuni utrobu koja se napeše svom snagom. Oči mu se zasuziše od grčenja mišića na licu kojim je obuzdavao svoje emocije. Nije se smeo odati, šta oseća, ne, ne ovde... Osećao je da nije sam i da svi ovi pored njega nisu na njegovoj strani. Znao je to. Nije smeo pokazati šta oseća, misli, zeli. Da ga ubije. Onaj se još drao. Njegov glas je polako počeo materijalizovati kao iz daljine i njegove reči dospeše do njegovog uma opsednutog besom i mrznjom... Polagano ih je postajao svestan sa rastućim strahom.
- Svako od vas ima da pokaze šta umete, ima da umre ako to treba. Vi pičkice ste bili mozda strašni pre nego što ste došli ovde, ali to se ne računa... Tek kada vam se utroba cepa od uzasa i straha, tek tada mozete skupiti muda i uraditi nešto što liči na hrabrost, ali to je na MENI da procenim...
Zubi su mu škrgutali dok je shvatao značenje tih reči. Uzeo mi ih je. Djubre. Zadavio bi ga i u normalnim prilikama, a kamoli sada... Mrzeo ga je, mrzeo i plašio ga se iz dna duše, jer on je bio mrak i tama, on je bio sve ono što je prezirao i što mu se rugalo i uništavalo sve što je stvorio i napravio, ubio svakoga koga je voleo i nikada ga nije puštao na miru, uvek je tu i mučio ga, uvek... To je bio anti-on. Ako postoje dve večito sukobljene sile na ovom svetu, onda su to bili njih dvojca. Gledao je u njega ali nije imao hrabrosti da ga vidi, o tome se radi. Sklanjao je pogled, sunce ga je činilo slepim i tupim i nikada mu nije video lice ali ga je znao i iskusio, svaku boru, svaki pakosni kez......
Ovog puta je uradio nešto što nikada nije uradio on. Neko drugi je preuzeo kontrolu nad njegovim umom i voljom i kao lutka na koncu, zaigrao je taj ples pred svojom zapanjenošću. Pogledao ga je. Ne kroz njega, ne oko njega, ne u njegove noge koje su ga bezbroj puta gazile ili njegove šake koje su ga bezbroj puta davile i gušile ili njegove oči kojima ga je fokusirao uvek, kojima je čitao sve u njemu i video svaku slabost, svaku misao, već u njega, njega samog. Mislio je da će ga ubiti. Bol je bio neizdrziv. Iskusio je to, najbolnije mu je stvarno pogledati ono što mrzi i prezire. To ubija. Zapravo ubija svo to djubre što oseća prema tom djubretu, ali to je isto govno. I bio je siguran u to. Znao je da će umreti. Kamikaza, kuzio je dok je vrištao zatvorenim ustima, ispuštajući dah i opraštajući se od radosti disanja, krvareći očima koje nije zatvarao, čak i da je hteo ovog puta ih je neka sila drzala otvorenim i nije skretao pogled... Pogled beše uzvraćen sa druge strane. To i nije bio pogled, to je bilo to, suština toga. Sepuku. Beskonačna, bolna i uzasna smrt mučenja u manje od sekunde i kraj njegovog bednog kukavičkog zivota u ropcu i grču pre nego što se razleti u ništavilo.
Ali ništa se nije dešavalo. Djubre je nekoliko trenutaka stajalo poput zveri, spremno da skoči i zarije svoje zube, stajalo u nepodnošljivoj neizvesnosti, a onda je ućutalo i rasplinulo se poput magle. Samo se ocrtavala njegova silueta kroz koju je video horizont mačvanske ravnice i sunce nisko nad horizontom i ničeg iza horizonta, osećao je to, i onda je potpuno nestao. Pustio ga je na miru, shvatio je i odahnuo. Nije znao da li bi izdrzao u suprotnom. Znao je da blefira, da nije imao snage da izdrzi tu zver, iscrpljenost mu je govorila sve. Svi uvek blefiramo. Ali bio je uvredjen. Očekivao je više, bolnije, krvavije. Da je znao da će se ovo desiti, odavno bi uradio ovu samoubilački potez i oterao ga. Ovo je tek početak, mora tako biti, ne smem zaboraviti ovo, nasmešio se bolno svestan svog straha. Osećao je da ga je samo privremeno oterao. Ali on će se vratiti.
Trougao se raspao poput zvezde i njegovo sećanje zajedno sa njim. Znanje o ovoj maloj pobedi mu beše izbrisano i poput bespomoćnijeg bednika ga baciše daleko na drugo mesto....
III
Strgao je ja vrh, zadihan i na ivici snage ali radostan i ushićen poput deteta. Okretao se u mestu praveći piruetu i gutajući pogledom daljine dok mu se nije zavrtelo u glavi. Daleki vrhovi, toliko moćni i jaki izgledaste dok sam vas gledao sa dna, ali sada... Sada kada mi više ne zaklanjate ravnu liniju horizonta, sada ste... tako smešni.... Nasmejao se punim plućima i vrisnuo koliko ga su ga grlo i pluća sluzili. Aha, zastao je napeto iščekujući sa vragolastim izrazom lica. Nije bilo odgovora, ehoa, uzvika, pogleda, skretanja ičije paznje tim krikom, ničeg osim vriska vetra koji je pokušavao da otera upornog uljeza sa svetog mesta.... Sam, vrisnuo je opet i pruzio obe ruke ka sivom i tmurnom svodu poput molitve bozanstvu, skoro dotičući vrhovima prstiju olovne oblake koji su se valjali tik nad njegovom glavom poput nabujale reke. Zvede i mesec su se skrivali sa druge strane, ako su uopšte postojali ovog puta mu nije bilo dozvoljeno da ga vodi njihova svetlost. Postao je svestan toga nekoliko trenutaka pošto je ućutao i u njemu se pojave prvi znaci misli o povratku. Mrak je počeo isisavati toplotu i boje u trenutku pošto je on napravio poslednji korak na najuzvišenijem delu brda. Svetla u daljini su se počela mnoziti, odajući pravac i poreklo ali i ističući razliku izmedju svega ostaloga što je mogao videti. Mrak je gutao i brisao drvorede i potoke koje je nespretno preskakao dolazeći do konačne padine, nagiba koji bi naterao i Puch-a da se postidi svojih sposobnosti. Skoro stotinu procenata kamenja i šljunka koji se drobio i klizio pod nogama i odronjavao, vetar koji je polagano divljao i ubrzavao sa porastom visine da bi se na samom vrhu pokazao u svojoj punoj snazi poput krunisanog cara, kidajući i guleći odeću i meso sa kostiju nezeljenih posetilaca na ovom mestu, samo njegovom carstvu.Stajao je u plitkom krateru na vrhu brda, nesto manje od dva sata do prvog uredjaja ili dela ljudskih ruku koji bi ga podsetio da na ovoj planeti ima civilizacije. Vetar mu je ulazio pod odeću i činio njegov znoj leden poput dodira smrti. Krater? H i M, upitao je, tresući se od hladnoće. Nekom drugom prilikom, pomisli i posle nekoliko trčanja na sve četiri strane padina i brzog memorisanja pristupa ovom mestu, uzimanja suvenira i sećanja, vratio se na vrh i okrenuo u pravcu svetala. Jedva da se išta više videlo. Iskorištavajući te poslednje sekunde ucrtavao je put kojim će se vratiti u svojoj glavi, bolno svestan da više neće imati pomoći od svojih očiju. Sve je sada zavisilo od sećanja i orjentacije u mraku. Rešio je da se vrati istim putem kojim je i došao, tako je bilo najsigurnije. I zazalio što nije poneo lampu. I bilo šta da se zaštiti od kiše čiji ga amaterski pokušaji koji su kapali nisu prevarili. Neće potrajati dugo pre nego što se sav bes iz tih oblaka sruči na njega, zaključio je i udahnuo. Krenuo je.
Spuštanje je teze od penjanja. U potpunom mraku, sa kamenjem koje se odronjava i vetrom koji zaslepljuje i tera suze na oči i zavija toliko da se ne čuje ništa to se mnozi prilično velikim faktorom rizika. I ludosti. Dva meseca kasnije, novinski članak o nadjenom lešu slomljene kičme na ovom mestu, pomislio je ali ga ovog puta morbidni fazon nije nasmejao. U tom trenutku imitiranja divokoze i umom potpuno fokusiranim na te sulude skokove i puzenje i udaranje on i nije imao vremena da se bavi ičim drugim. Nešto u glavi mu je sinulo. Setio se nečega. Zaboravio je nešto iza sebe, na vrhu. Stao je i zamislio se, proverio opremu i ranac na ledjima, svaki od bezbroj dzepova i kaiševa. Sve je bilo na mestu. Ništa ne fali. Osećaj je i dalje bio tu. Nije imao izbora. Kiša je već ozbiljno počela padati, kvaseći poslednje bele fleke snega koji su preziveli egzodus toplog, februarskog dana.
Sat vremena kasnije zastao je u jednoj od tih sneznih fleka, dolazeći do daha. Hladio je stopala koja su gorela dok su mu se ledja ledila i dok mu se hladna voda slivala sa ivica kačketa za vrat. Nastavio je sa hodom, noseći na sebi sve tezu odeći i istu takvu sumnju u sebi. Osećaj nečega jako vaznog što je zaboravio ga je izjedao poput izgladnelog kojota. Što je dalje odmicao, to ga je neki nagon sve više vukao nazad, govoreći mu da ide u pogrešnom pravcu, saplićući ga, muteći mu orjentaciju i šaljući vetrove njemu u susret koji su ga kočili i činili slepim. Da je jedrenjak, nikuda ne bi stigao do drugog mesta od onog koje je vetar zeleo, ali budući da nije... U njemu je tinjalo nešto što nije imao odavno, osećaj kakav je prizeljkivao potajno i trazio susret sa njim ovom svojom ludošću dolaska na ovo mesto kada je znao da će ga mrak presresti. Zudio je za tim. Bio je buntovnik i individualista, ne... Bio je fatalista i pustinjak, zeljan zaborava i ništavila... Zeljan sebe... I to je dobio... Na ovom mestu, bez ikoga osim njega, bez ičega osim to malo toplote u njegovim grudima i nešto malo snage i volje što je jedino što ga deli od mesta sigurnog smrzavanja i mesta gde moze spustiti svoju umornu glavu i slomljeno telo stogodišnjaka i spavati... Čudno mu je bilo to, da njegova sudbina zavisi samo od njega, osećaj toliko zaboravljen u isprepletanosti i zavisnosti ljudi dojenih u kolevci civilizacije i realnosti, toliko daleko od ničega, taj osećaj da ga niko ne gleda i da ne postoji pomoć i druga šansa, već samo tanka opna izmedju vakuma i sebe, sigurna smrt kojoj je dovoljna nanometarska rupa da bi ga pozvala u goste... Ali nije se plašio. To je govorio sebi. I bio je siguran u to, koliko ljudsko biće kao on moze biti sigurno. Sumnjao je u nešto drugo do svoje hrabrosti. Neka glupost mu se motala po glavi.Već je radio ovo, ma šta to bilo, a to još nije gotovo, samo nije se mogao setiti o čemu je reč. Nasumično je počeo prizivati sećanja. Setio se jednog od svojih nebrojenih snova, snova slepila i mraka, beskonačnosti oko sebe ispunjene nepoznatim i sa samim sobom u centru toga. Zapravo, nije se plašio ničega, ali ga je dovodila u beznadje misao te beskonačnosti mraka i nemanja gde da se ide, beznadeznosti pokušaja ičega. U takvim trenucima nedefinisanosti um počinje baviti se glupostima i razmišljanjem i nepotr...
Uplašio se. San. Sve ovo liči na neki glupi klinački košmar, konačno mu je sinulo. Kolika je gluposti da sam sebe dovede ovde, na tacnu... Osvrnuo se gledajući po prvi put toliko manje siguran u nevinost tog mesta ali nije video ništa u mraku. Šuštanje kiše koje je lila kao iz kabla, klizava trava, sneg pod teškim čizmama, natopljena ledena odeća slepljena uz najezenu kozu, glavobolja, glad i zedj kao ironija u ovoj poplavi i umor koji je odjednom toliko postao manjim. Saplitao se i padao i dizao, brišući dlanove koji su počeli da peku. Ponašanje mu je postajalo iracionalno i nekontroisano, svestan je bio toga i psovao je. Teško mu je bilo biti racionalan u trenucima kada je sam. Na ovom mestu, bez ikoga, on je mogao zamisliti bilo šta, ma kakvo sranje i ne bi bilo ničega što bi mu tu proturečlo, jezio se pri toj misli koja mu se uvlačila u svest. Nešto poput zle slutnje je raslo, bilo hranjeno njim samim, njegovim strahom i maštom, razvijalo se i jačalo, poprimajući oblik svog pravog značenja. Počeo se prisećati.
I setio se, polagano i duboko. Shvatio je. I nije mu bilo jasno kako je to zaboravio. I koliki je kreten. I koliko je ovo ozbiljno. Smrtno ozbiljno. U njemu se rodila samo jedna misao, jedna zelja, jedan očajnički nagon koji ga je povukao svim silama nazad ka svetlosti, što dalje od onoga za sobom. Počeo je trčati. Mozda uspem ovog puta. Nije potpuno verovao u to. I to ga je saplelo i prosuo se celom duzinom, osećajući hlorofil u ustima pune trave i ledenu hladnoću na svoim obazima. Pridigao se i seo. Bio je na vrhu brezuljka pod kojim je tekao potok, odmah pod njim na manje od deset metara, oivičen crnim .bunjem koje se ocrtavalo na sneznoj belini. Svetla u daljini, mozda na kilometar udaljenosti, ona velika gradjevina, mlečno bela svetlost lampiona. Toliko blizu. Podrugljivo blizu. Nekoliko farova kola koji su mileli, čas se pojavljujući čas nestajući. Neću stići, prespor sam, pomislio je i slomio se pod svom tezinom te konstatacije, nemavši više snage da udahne jer su mu tone nečega nevidljivog pritisle grudi. I bio je u pravu. Ovog puta nije stigao ni blizu koliko prošlog puta.
Oštre kandze koje su lebdele daleko iznad njegove glave već skoro sat vremena se halapljivo otvoriše i njihova oštrina lako prodreše kroz njegovo meso koje je lezalo mlitavo i opušteno, na malom bregu prekrivenom snegom i zasuto pljuskom, pokriveno mrakom i uzasom jednog čoveka...
Poslednja misao pre nego što se onesvestio, gledajući očima punim kiše, ka svojim nogama koje su opušteno visile, rancu koji je icepan lezao na otisku njegove zadnjice u snegu na brezuljku...
Wake up...
Wake up...
Wake up...
IV
Probudio se, uobličavajući prisustvo svesti na tom mestu. Odvratnost i teška sećanja su se lepila za njegove udove i ispunjavale mu sva čula, gušeći ga i usporavajući njegove pokrete. Bio je tu, na dobrom, starom i toliko znanom mučilištu, u tamnici. Bila je to prostorija zutih, memljivih zidova sa poluotvorenim vratima koja su odavala isti takav hodnik i još nekoliko isprepletanih soba, koje su nestajale u mraku i delovale daleko i strašno. Dvoje zatvorenih vrata od lakirane orahovine na jednoj strani prostorije sa nameštajem koji nije poprimao nikakav stalni oblik i boje već se nekako topio i pulsirao, poput zivih bića providne koze. Nije znao šta je izvan tih zidova, nije to video ali je slutio da nema ničega. Da ceo taj svet, zajedno sa njim na tom smrdljivom imaginarnom sintetičkom tepihu lebdi u vazduhu i mraku, ko zna gde. Znao je scenario i uzas ga preplavi, zajedno sa instinktom razvijenim u beskonačnom ponavljanju ovoga što mu se dogadjalo. Osvrnuo se napinjući sve mišiće i koncentraciju kako bi video, kao pod vodom, spor i trom, sprečen otporom na svojoj kozi i u celom svom telu i bednom vidljivošću kroz ovaj mulj koji mu nije dozvoljavao da razazna ijedan detalj niti jasnu liniju. Bilo je dovoljno da kroz te mrlje oko sebe da shvati da ovog puta nema prozora. A to će početi nadirati u sobu, u celu prostoriju kroz sva vrata, kroz onaj hodnik, kroz pod i zidove, kroz bilo kakvo mesto koje je u mraku i koje on ne moze videti, njemu iza ledja, zlokobno i podlo. Jednom mu se desilo da je i video hordu tih... čudovišta..... kako su išla pravo prema nemu, drsko i prezrivo se pokazujući i rugajući mu se, ali taj prizor ga je toliko slomio da sebi više nikada nije dozvolio da ih gleda dok mu prilaze, već je uvek rešavao da okrenut ledjima sačeka kraj. Ili da pobegne. Da, pobeći. Kako? Ponekad bi se desilo da postoji prozor, mozda je tu bio slučajno zaboravljen ali je on bio spas, visok i sa debelim staklom. Ponekad bi uspeo da se zaleti u očaju i skoči kroz njega. Ponekad bi bio odbijen od stakla koje bi ga kao guma, savijajući se i deformišući odbacilo nazad kao praćka nazad u kandze. Ponekad bi glavom proleteo kroz staklo, razbijajući ga, a potom izleteo u vazduh i shvatao da se nalazi na spratu visoke zgrade u kojoj se sve to nalazi i da počinje da pada. Čudno, mislio je, ali taj pad i razbijanje o tvrdi beton i bol pri prodiranju njegovih kostiju kroz unutrašnje organe je bio ništa u odnosu na ono što mu se dešavalo kada ostaje unutra. I to mu je bio jedini spas na tom mestu, juriš u samoubistvo i brzi kraj.Ali ovog puta nije bilo prozora. Nije bilo brzog kraja, samo odvratnog stajanja u mestu i nikakvog izlaza za bekstvo, pa makar i zubima i noktima bušio zid.
Ovog puta nije bilo tako. Deo njega se probudio, nešto je u njegovoj glavi lupalo u lobanju iznutra i teralo ga da se trgne iz te igre kojom su ga igrali bezbroj puta i čiji je kraj unapred znao. Setio se ko je i odakle je.
Ovo je san!
Po prvi put, on nije bio san, on je bio taj koji ga je sanjao i znao je to. Očaj i nagon za bekstvom u njemu poprimiše drugi oblik.
Sve ovo je u mojoj glavi. JA sam u mojoj glavi. Nema ničeg drugog osim ovog mesta i zato nema izlaza odavde...
Da li je poludeo ili ne, nije toga bio svestan. Ali kao da je gledao Van Goghovu sliku i tačno shvatao i razumeo ono što gleda, kao da je nalazio smisao u haosu besmislenih dečijih zvrljotina po zidu. Osetio se lakšim poput vetra, poput osudjenika na vešalima kome su umesto izmicanja dasaka pod noznim prstima strgnuli kapuljaču sa glave i sa neskrivenim nezadovoljstvom procedili da je pomilovan. Nasmejao se preporodjeno i istračao u hodnik, pravo u susret mračnim gomilama koje su puzale ka njemu, zastavši a potom jurnuvši ka njemu, šireći svoje pipke i pokušavajuči da ga obuhvate poput meduze. Više ih se nije plašio. Poput bezbriznog deteta u igri, uhvatio je rukama jednu od senki i snašno je zavrteo, stavivši svoje dlanove na tu hladnu i koščatu masu za koju je znao da predstavljaju ledja i svom snagom odbacio se. Preskočivši je, šutom noge je odbacio drugu senku. Mesto vše nije delovalo ništa nalik onome kakvim ga je do sada video. Sada je on terorisao njih. Mrak se rasplinuo i sve nestadoše, prekidajući tu igru u kojoj je počeo pobedjivati.
I ovog puta ga je oterao, setio se toga i postao svestan poslednjih zrnaca peska koja su padala kroz otvor u ponor. Više nema vremena...
Još nekoliko sekundi...
Sedeo je na klupi u parku, jesenje nebo se pomaljalo negde visoko nad njegovom dugom kosom a zuto lišće na visokom drveću je šuštalo i sviralo, uspavljivalo. Hladna klupa pod njegovom zadnjicom mu je prijala, hladeći ga zajedno sa vetrom koji mu je ulazio kroz okovratnik i silazio duboko do stomaka. Desno od njega je bilo mnogo ljudi i dece, igrali su se, vikali i smejali se. Opet deja vu. Znao je šta bi usledilo, šta bi on uradio da ne zna da je to radio već bezbroj puta, sanjajući ovaj isti san celu večnost, iznova, iznova... Znao je i zato ovog puta nije to uradio. Razbio je krug i postao gospodar tog kratkog trenutka. Više nije isto, polagano je shvatao i sve više bio svestan sebe. Stvari oko njega su se menjale, dogadjale ovog puta sa njim kao uzrokom a ne kao objektom. Čudno se osećao.
Još nekoliko sekundi...
Pozeleo je nešto.
Nešto mu se počeo materijalizovati u šaci, polagano raslo i poprimalo boju i čvrstinu, hladnu i glatku površinu. Prihvatio je jednu oštru izbočinu svojom drugom šakom, zabijajući nemilosrdno tu oštricu u svoje meso. Seti se, govorio je sebi maksimalno naprezući svoj um, koncentrišući se kao nikada pre. Sekunde...Njegovim mislima je menjao i oblikovao, stvarao to u svojim rukama. Povukao je rukom tu izbočinu, osećajući otpor i grebanje. Kratko klizanje, blago zapinjanje a zatim skoro duplo duze ponovljeno klizanje. Nešto je zapelo i zastalo. Br.e! Napnuo je mišiće ali odmah je shvatio uzaludnost toga i opustio se, ovog puta napevši svoj um jače. Izbočina više nije zapinjala i klizila je i dalje. Uredjaj je funkcionisao. Baš onako kako se sećam, konstatovao je sa zadovoljstvom koje ga je grejalo. Osećao se sigurnijim ali u isto vreme i spoznajući novi strah u sebi. Ne smem zaboraviti ovo, ne smem... Vreme je isteklo.
Trougao se opet raspao poput zvezde i njegovo sećanje zajedno sa njim. Znanje o ovoj maloj veštini mu beše izbrisano i opet beše bačen daleko na drugo mesto....
V
Bio je na vrhu brda i čekao. Vetar je probijao njegovu odeću i um, kiša ga je zaslepljivala. Sedeo je u plitkom krateru na mokrom kamenju, sklupčavši se u malu lopti uvijenu u pamuk i poliester, tresući se i grčeći se. Čekao je. I gledao u olovne oblake koji su manijački brzo jurili iznad njega. Osim munja na horizontu niša drugo nije moglo razbiti tu tamu.
Prekasno za povratak, znao je. Ne smem ostati. Smrznuću se, moram krenuti, moram... Ali nije. Čekao je. Na vrh se popeo pre čitave večnosti i nešto u njemu se slomilo istog trenutka. Nije .eleo da se vrati, da ikada napusti tron koji je preuzeo u tom trenutku umiranja dnevne svetlosti. Bio je nejasno svestan da je to ludost i da se igra sa nečim većim i opasnijim nego što bi i mogao zamisliti. Ali nekakva trunka ludosti, šansa od milion prema jedan mu je govorila da ako ostane, mozda i uspe da ode, a ako pokuša da ode, da će zauvek ostati... Večno...
Jebote, cvokotao je zubima koje više nije ni osećao. Šta mi se to dešava? Ovo nije bilo normalno, ovo je bio jebeni vrh brda koji je hteo do pre nekoliko sati da osvoji i istrazi, apsolutno isti jebeni vrh kao i onaj desetak kilometara juznije koji je zgazio prošlog dana, mozda čak i nizi i dosadniji. Zato je i rešio da ide po mraku, da bi bilo barem malo zanimljivije nego ranije, u tom dosadom ispunjenom odmaralištu koje je znao da će morati trpeti još nedelju dana. Jebena smor ekskurzija. Besneo je, svestan činjenice da bi pametnije iskoristio vreme spremajući ispite nego udišući svu tu prašinu u svojoj hotelskoj koju bi trebali prebrisati bar jednom u milenijumu s obzirom koliki račun je plaćao. Koji me je vrag vukao na ovo sranje? I koji me je vrag poseo ovde? Podigao se na noge i hteo da krene nazad, rešivši da prekine ovu glupost istog trenutka. Nije mogao. Nije sebi dozvoljavao. Nije se plašio ili bio paralisan, imao je kontrolu i bio stalozen koliko je mogao biti na takvom mestu, ali... Razum mu je govorio da bude lud i da ostane. Seo je, kockajući se na sve ili ništa sa kartama koje nije ni video a koje je imao u svojim rukama.
Pogledao je na sat i posle nekoliko minuta naprezanja i dovoljno jake munje koja je bila preblizu video. Razgoračio je oči. Kazaljke su se sumanuto vrtele. Sati su prolazili u sekundama, ubrzavajući. Oblaci su jurili. Munje su prilazile. Uplašio se. Setio se. Znao je razlog svog čekanja. I šta čeka. A onda je zabio svoje promrzlo lice medju svoja kolena, obuhvatajući rukama noge i stezući ih. Ima šanse, mora biti šanse, mora... Ali šta ako nije bio u pravu, ako je pogrešno procenio? Šta ako nije bilo šanse za njega, samog i promrzlog na tom prokletom brdu, na tom prokletom drugom svetu... Nešto je šištalo i zavijalo kroz potoke vode koji su se slivali po njemu, nadjačavajući tu kanonadu oluje. Znao je šta sledi. Stezao je svoja kolena šakama, cvileći i osećajući se slabijim no ikada, potpuno bespomoćnim. Zudeo je za bilo čim što bi mu dalo snage, bilo šta čime bi imao moć da promeni nešto, na ovom mestu, pred tim... Sve ili ništa... Podigao je glavu i u deliću sekunde video nešto crno i ogromno kako juriša pavo na njega, osvetljeno bljeskom munje, a onda se sve utihnulo. Otkucaji srca i udisanje, a onda je i to utihnulo.
VI
Stigao je na to uvrnuto mesto, opet. Stajao je na bulevaru u nekom čudnom gradu, okruzen ogromnim soliterima. I nigde nije bilo zive duše. Svetleće reklame su stvarale šarenu dzunglu uz bulevar dokle je pogled sezao, a u daljini se video dugačak most i mirna vodena površina zaliva. Ha ha ha, nasmejao se... Bo.e, kakav kliše... Bio se radostan i osetio je ogromno olakšanje. Nisam pogrešio. Počeo je koračati niz bulevar, poskakujući pri svakom koraku kao da hoda po trambolini. Tlo je drhtalo prateći ritam njegovog kretanja. Znao je šta se dešava i osećaj u njemu je govorio da se okrene i pobegne ali je bio previše svestan ovog puta da igra tu igru. Počeo je da se koncentriše i priseća. Imao je cilj...
Sada, da te nadjemo... Ali ne tebe...
Iz jedne sporedne ulice, u visini petog sprata, promolila se ogromna glava dzinovskog reptila, kezeći svoje oštre zube urličući zaglušujuće.
Da, da, radi to svojoj materi... Odmahnuo je rukom ka zivotinjskoj gromadi pokazujući šupak srednjim prstem. Više te se ne plašim, čak ni kao klinac nisam... Ispraznio je svoj um od tih stvari, dzinovski reptil je poput gušterčića nestao kao u WC šolji posle puštanja vode i grad se počeo topiti.
Koncentriši se... Konačno... Saznati...
Oblici
su počeli formirati se u njegovom u mu... Stigao je. Tu
sam... Osetio je prijatan povetarac kako se provlači poput
lopova kroz njegovu odeću i miluje mu kozu dok je lebdeo
nekoliko metara iznad zelenog mora koje je talasalo. Sunce je bilo
visoko na čistom nebu ali ga nije osetio. Poput ptice, klizio je
iznad golih brezuljaka i preletao poneko usamljeno drvo. Pred njim
se tiho oformiše kuće i jezero, putevi i lampioni. Jedna
veća gradjevina crvene boje se isticala na jednom kraju dok je
on vodjen instinktom leteo dalje. Pratio je gradjevinu pogledom
nekoliko sekundi i znao je da je to njegov hotel, smešak mu je
zaigrao i nasmejao se. Meta markirana. I`ll
be back, motherfucker... Okrenuo je
glavu pred sebe. Koja rupa, fuj! Preleteo je naselje i
heliodrom na ivici naselja i put koji je činio granicu koju je
prešao nekada. Nije se sećao kada. Ovim putem je krenuo
jednog kasnog popodneva, preskačući ograde i napuštajući
ovo mesto u potrazi za avanturom. U daljini pred njim su se gomilali
sivi oblaci, pojavljujući se iz ničeg. I pod njima, poput
grobne humke, brdo... Nije mogao skinuti oči sa te zlokobne
formacije u senci, zaklonjene od sunca i toplote... Leteo je ka njoj,
povećavajući svojim umom visinu, nadlećići potoke
i kamenje koje je preskakao u drugom zivotu i na drugom svetu, zbunje
kroz koje se probija i grebao kozu... Išao je pravo napred,
pazljivo gledajući i nastojeći da oseti i najmanji znak,
najmanji trzaj... osetio je i okrenuo pogled levo od sebe, znajući...
Našao sam te! Nešto u vazduhu, crno i odrpano,
koščato i ogromno i prokleto, poput lešinara je
obletalo brdo na samoj ivici senke po morima trave, mlatarajući
svojim krilima i drzeći svoje pipke opuštene, trazio
svoju sledeću zrtvu, poput čuvara tog mračnog mesta.
Nije mogao gledati direktno u to niti videti detalje, njegove oči
ili ruke, ali je osećao njegovo prisustvo i oblik, kako mora
izgledati. I znao je da neće dugo biti neopazen. Započeo je
ispunjenje svoje zelje. Osećao je da menja svoj oblik. Ovog
puta, koristio je svoju moć i započeo da stvara sebe...
Više nije lebdeo poput oblaka bez tezine i materije nad brdima, osećao je kako dobija masu i čvrstinu i kako mu ruke poprimaju oblik nečega drugog, kako njegove noge i trup postaju hladne i metalne, kako postaju ništa nalik zivom biću. Gledao je stvora pred sobom kako u niskom letu kru.i, okrećući mu ledja. Polako se spuštao za njim, dobijajući na tezini i sve jače vibrirajući, osećajući strujenje nemirnog i razbijenog vazduha oko sebe. Metamorfoza se dešavala. Kreirao je sebe upravo onako kako je i zamislio. Buka je rasla i zujanje je postajalo zaglušujuće. Stvor. Osetio me je, znao je. Stvor je okrenuo svoju glavu a potom ubrzao svoj let ka brdu, nestajući u senci koja je rasla munjevitom brzinom i progutala skoro svu površinu brezuljaka, reka i drveća, zajedno sa njim samim. I on ubrza za stvorom, konačno poprimajući oblik za kojim je toliko zudeo. Od mene sada nema bekstva... Nikada ranije znan osećaj na ovom mestu mu je ispunio ceo um, nepokolebljiva zelja i odlučnost... Pomirenost u sopstvenu nezadrzivost... Sve je vibriralo, osećao je stezanje kaiševa na svojoj kozi i u isto vreme udoban povetarac, osećao je kako sedi u ojačanom pilotskom sedištu od kevlara i drzi palicu u jednoj ruci, dajući maksimalni potisak, dok je drugom spuštao svoju visinu i izjednačavao je sa stvorovom. Video ga je u mraku, zumirao ga uredjajima nepoznatim stvoru i znao svaki detalj na njegovoj grotesknoj pojavi koja je mislila da se moze sakriti u mraku i kiši, stapanju sa golim površinama brda koje je raslo u pred njim i skrivajući teperaturu svoje površine. Ubrzavao je u svojoj poteri, krakovi elise su rezali vazduh iznad njega i divljačkom snagom ga potiskivali preko njegove koze ispod, talasajući travu koja je se u pramenovima kidala i odletala daleko. Rukama na komandama i osećajući da su mu ruke sada i krila letelice sa smrtonosnim teretom namenjene samo tom prokletom stvoru, ledjima uz naslon sedišta i ledjima umesto neprobojnog trupa letelice šibane olujom i kišom, znao je da on JESTE i osvetnička letelica i njen pilot u sigurnosti oklopljenog kokpita. Osećao je to. On je bio Crna Ajkula. Znao je da su sada dostojni protivnici. Sada je igra fer... Stvor je ubrzavao. Igrao je i skakao na floruscentom nišanu dok je voda klizila preko stakla. He he he, procedio je drobeći čačkalicu zubima. Blagi trzaj i nekoliko naranzastih projektila poleteše ka stvoru, ubzavajuči poput munje, "Spirali" sa aerosolnim bojevim glavama, njegove pesnice sa zeljom da zdrobi stvora. Radi! Povika iznenadjen i ohrabren, sada potpuno uveren u delo svog uma. Nije čekao da vidi rezultat, legao je na okidače i počeo slati još projektila i raketa, urlajući iz svega glasa dok mu se celo telo treslo od rafala topa koji je bio deo njega.
Stvor je uzvratio urlanje i vrištanje, pogodjen, osetio je bol (pilot je znao i osećao to sa nevidjenim zadovoljstvom). Nekoliko projektila je pogodila cilj, većina je padala ispod stvora duz potoka koji je nekada on preskakao, stubovi zemlje i vode su leteli u vazduh i zaslepljivali ga. Velika stena koja je nekada posluzila kao most sada je, pogodjena raketom, visoko odletela u komadima u vazduh, udarivši ga pravo u staklo kokpita, razbijajuči ga ali ne i probijajuči. Oštar bol na čelu i proklinjući vrisak, jer su oštećenja letelice bila i njegove rane, njegov bol. Oni su bili jedno. Stvor je leteo sve sporije, gubeći visinu i dimeći se, goreći, udarajući krilima poput ranjenog komarca. On se drao na njega, osećajući smrad nagorelog stvora. FK Kamov jedan, ti - nula!!! Konačna raketa, urlik i sa krilom koje leti na jednu i grčećim trupom na drugu stranu, stvor je udario u padinu brda koje je izraslo u punoj visini pred njim. Počeo se penjati uz samu padinu munjevitom brzinom nadletajući zadimljeno truplo stvora, zadovoljno se smejući, sa pobedničkim zadovoljstvom i sa olakšanjem kakvo nikada nije osetio. Šta??? Potres. Iznenadjenje. Resak bol u kičmi. Lampice u kokpitu se upališe. Znao je da je ostao bez repa letelice. Srrrr..... progutao je knedlu i dao maksimalni potisak. Osetio je ogroman bol u stomaku. Progutao je čačkalicu. Preko četiri hiljade konja zaurlaše svom snagom i čačkalica se zabi negde u crevu a on se penjao preko vrha, jureći ka olovnim oblacima. ...anje! Ne treba mi rep, urlao je od smeha, ne treba mi rep, ti zilavo djubre! Popevši se do samih oblaka i osećajući da ne moze ići dalje jer to je bio kraj ovog sveta i njegovog uma, on okrenu nos letelice ka zemlji. Crni komarac, ranjen, je išao ka njemu i vrh brda se nazirao iza njega. Chicken, a? Vazi... Jurnuo je svom brzinom, ispalio poslednju raketu a onda usmerio deset tona mase u punoj brzini u stvora. Udar. Stvor se razleteo na delove, otkidajući krila letelice i krakove elise, razmazujući svoju utrobu po staklu kokpita. Letelica je bila mrtva, on sam je bio skoro gotov. Instinktivno je povukao ručku, ostaci elise behu odbačeni i sedište izleti kroz krov kokpita u oluju, ostavljajući beli trag za sobom i probijajući se kroz kišu. Umalo se nije onesvestio od bola. Ukoliko je to bilo moguće na tom mestu.
Padao je ka vrhu brda, lelujajući na padobranu koji je upijao tone kiše, kao privučen tim mestom umesto da ga siloviti vetrovi oduvaju ko zna gde. Nije video ništa. Niti svoju letelicu, sebe, stvora... Slika se počela razlivati pred njegovim očima i znao je da je uskoro kraj, da napušta ovo mesto nestvarnosti, mesto njegovih košmara, da izlazi iz svoje glave... I ovaj san se završavao...
Pod njegovim očima je bio vrh tog brda, to isto kamenje na koje će se vratiti kada se probudi, mozda poslednji put pošto je sada... Krater! Na vrhu brda, ispod trupa jedne od njegovih raketa, lezao je onaj isti krater u kojem se krio od oluje i čekao... Tog kratera nije bilo kada je preleteo brdo, konačno je premotao film u svojoj glavi. Polako se budio i više nije mogao videti skoro ništa. Ovo nije SAMO košmar, mucao je, sklapajući poslednje delove slagalice i sada gledajući potpunu sliku, uzasnut... Očajnička ideja. Moment kreativnosti. Poslednji atomi svesti i koncentracije. Osetio je tezinu na grudima i rukama otkačio upavo stvoreni teret. Više ništa nije osećao i utonuo je u ništavilo.
Trougao se opet raspao i njegovo sećanje. Jedino osta trunka nade da je to poslednji povratak i da je uspeo u svojoj poslednjoj misli...
VII
Vrhovima noznih prstiju nezno se spustio na tlo, aterirajući u ovaj svet. Bio je skoro na vrhu brda, još jedanput u stvarnosti, mozda poslednji put - duboko u njemu je gorela zelja. Vetar je bio tu, oblaci nad njim i gutajući mrak večeri, sve je bilo isto kao i uvek, svakog prethodnog puta. Poglavlje te priče je počinjalo redovima napisanim odavno i ponavljali su se, slovo po slovo. Ovog puta je znao da ih je već čitao, sećao se. Nastavljao je ovu priču tamo gde je stao prethodnog puta i izvršenje svoje sulude ideje zajedno.
Osetio je kako se hladan dodir penje njegovim ledjima i otvorio je oči. Pre si mi uvek davao fore... Minut, pola sata ili više... Pogledao je na sat na svojoj ruci. Kazaljke su sumanuto jurile. Vreme i ne postoji na ovom prokletom mestu, zar ne..? Potrčao je i uzverao se nekoliko poslednjih koraka do samog vrha, gledajući ivicu onog kratera pored svojih nogu. Bio je isti kao u snu, kakvim ga je napravio. Ili ga je mozda, sanjao istog kakvog ga je video ovde po prvi put, u stvarnosti. Šta je ovde stvarnost, a šta nije? Nije znao. Ali se plašio, sluteći da ne postoji odgovor, ne kakav bi mogao razumeti. Šta ako je i ovo uzalud...? Ugušio je tu misao u sekundi. Snaga je trenutno pulsirala u njemu, ali je osetio da je neće imati još dugo na ovom mestu, da će nestati poput munje. Ipak, bio je miran u sebi. Čudio se toj hladnokrvnosti. Telo je bilo u formi i uključeno, spremno, snaga je navaljivala. Um je bio hladan. Instinkt nepoznatog porekla ga je kontrolisao, dok je on samo gledao poput nepristrasnog posmatrača ovu priču koja se odvijala pred njim u svim čulima. Očvrsnuo sam u ovom paklu. Srce mu je lupalo poput ratničkog doboša i disanje mu je bilo ubrzano, plitko, oštro, izbacujući paru kroz usta, osećajući hladne kapi na svom jeziku. Stezao je pesnice guzvajući rukavice, napeti nozni mišići su ga čvrsto drzali na vlaznom kamenju i okovani djonovi njegovih planinarskih čizama su ga drobili dok se okretao u mestu, pretra.ujući pogledom padine oko sebe. Mrak je gutao halapljivo. Tlo okolo je nestajalo već na nekoliko metara od njega, survajući se nadole. Gde si? Dignuo je pogled ka oblacima, zamišljajući dvoboj koji se vodio iznad njegove glave pre nekoliko trenutaka ili vekova, potom iscrtavao putanju u svojim mislima i spuštao pogled ka padini obrasloj jelama duboko i skoro vertikalno pod njim. Masa crnog drveća na horizontu. Iza horizonta... pomislio je, zarezao izdahnuvši vazduh iz pluća, zategao kaiševe svog ranca i okrenuo kačket. Poput skijaša počeo se klizati strminom ka drveću odronjavajući gomilu kamenja i trave, ostavljajući svetla naselja iz svojih ledja. Brze! Disao je na usta, puneći svoja pluća koliko je grudni koš dozvoljavao i napinjući mišiće nogu koji su ga uzasno boleli. Snaga ga je napuštala dok je stizao na pola padine, više ne osećajući da moze stajati na nogama. Išao je nizbrdo i tezina njegovih čizama mu je vukla noge nezadrzivo. Koliko mi još daješ, razgovarao je sa napoznatim, koliko fore, stvore? Znao je da je to još uvek nije tu blizu, okolo, da još ne kruzi ali ga ipak posmatra. Mozda još ne zeli da se pomeri iz svog skrovišta. Mozda još nije potpuno prešlo iz onog sveta, ali stićiće uskoro, jedino je na to mogao računati u toj večitoj noći.
Debelo stablo jele mu je preprečilo put i on se očešao o njega, cepajući jaknu umesto udarajući u njega. Nekoliko koraka je kočio a onda je kleknuo, dolazeći do vazduha i naslanjajući se rukama tlo i mokre borove iglice. Okrenuo se i pogledao ka padini putem koji je došao. Ovde negde, mora biti.. Ničeg nije video, popeo se nekoliko metara uz padinu, izlazeći na čistinu, a potom krenuo na jednu stranu, prateći kraj šume. Ničeg... Vratio se nazad prateći svoje tragove u retkom snegu, ponovo se penjući malo uzbrdo, hodajući u drugom smeru. Stao je. Nagrizaući očaj u njemu je izronio, uništavajući hrabrost. Da nisam pogrešio u proračunu... Da li je uopšte ovde? Potrčao je. Opet ništa. Ne, ovde je... Potrčao je opet, sumanuto vrteći glavu levo i desno. Ništa. A onda se sapleo i prosuo po oštrim stenama, kotrćajući se nizbrdo, derući se i odronjavajući kamenje, klizući po snegu.
Otvorio je oći, čisteći šljunak iz kose i sa lica. Lezao je na ivici jelove šumice u snegu, desetine metara nize. Oči su mu suzile od udarca u lice. Bol...Miris vla.ne sintetike je vonjao pored njega, privlačeći mu paznju. Nešto crno je lezalo u snegu u podnoziju bora. Padobranska torba sa sigurnosnim kaiševima i sa jedva primetnim odsjajem hromiranih kopči. Zaboravio je na bol, potpuno uzbudjen. Dopuzao je i uzeo je u ruke, šaputajući, plašeći se da je ovo san i da će probuditi sebe ako bude vrištao od radosti. Milovao ju je kao dete ...postojiš, tu si, tu... a onda je otvorio i gurnuo ruke unutra, ispipujući njenu sadrzinu. Tu je, sve... Seo je u sneg i naslonio se na drvo drzeći je u krilu, opuštajući se, osećajući sigurnost. Razmišljao je. Na drugoj sam strani brda, ovim putem nisam došao. Zavetrina, sneg, šuma... Prisećao se onoga što je video sa vrha. Ne poznajem ovaj teren. Ipak... Primetio je da ima nekoliko poderotina na nogavicama i posekotinu na ruci. Bol u rebrima nije ni računao. Nešto crno je kapalo po belini snega oko njega, praveći kontrast. Jedino se to moglo videti u toj noći. Blaga kiša je šuštala i razvodnjavala te crne tragove. Krv. Odeća mu je bila natopljena, nogavice, jakna. Sve je bilo hladno. Prvi put mu je palo na pamet da vlaznost mo.e biti i od krvi a ne samo od kiše. U ovom svetu rane krvare...setio se. Brzo je reagovao vadeći kesu sa zavojima iz torbe i velike rolne lepljive trake. Jebem mu, svega osim lampe. Izvadio je mali floruscentni štapić i izlomio ga. Napipao je rane i proučio ih uz zelenkastu svetlost, a potom je štapić brzo gurnuo nazad u torbu, ne zeleći da rizikuje. Po sećanju je stavio zavoje i povezao ih, obmotavajući noge selotejpom i stegao koliko je mogao. Izvadio je sirete iz torbe i za svaki slučaj nabio dve u butine i istisao njihovu sadrzinu u svoje meso. Grubo ali efikasno. Opet je pogledao na sat, gurnuvši svoju ruku u torbu sa štapićem. Kazaljke su išle brzo kao i pre. Počeo je gristi svoju usnu, računajući, sećajući se. Gurnu je glavu u torbu i počeo kopati po stvarima. Radio uredjaj, prateća elektronika, medicinski pribor. Paket za pre.ivljavanje. Uredjaji su bili mrtvi, baterije predvidjene da traju godinama mrtve, oprema počela da rdja, nešto malo hrane i ostalog je smrdelo na trule.. Ovde vreme teče... brzo... prebrzo... Opipao je noge. Jebeno ću istruleti kao prošli put, za sat vremena. Zbog jebene ogrebotine. Gurnuo je ruku nazad u torbu. Ni sam nije znao šta je u njoj. U trenutku iskakanja iz helikoptera u onom svetu, u trenutku kada je video krater i shvatio da su svetovi na neki način povezani, da se moze preneti nešto jedno iz drugog poput onog kratera, osetio je paniku i instinktivni nagon za nečim što ga sačekalo ovde i pomoglo mu, u "stvarnosti". Tamo imam moć, mogu kreirati... Razmišljanje mu se prekinu. Osećaj, nalik slutnji, nalik onome što se jednostavno zna kao najdublja tajna u sebi samom, rekao je jedinu vaznu stvar na ovom mestu - stiglo je! Stvor je stigao. Sa rukama još u torbi, dajući sebi sekunde vremena da svari i prihvati tu misao i da se pomiri sa onim što se mora desiti, nastavio je da pretrazuje unutrašnjost. Nisam glup, nisam... Znam kako moj um funkcioniše... Osetio je pod prstima rapavu plastičnu površinu, metal. Prepoznatljiv oblik. Spas! Preveliki osmeh na licu i masnica na licu ga je zabolela. Toliko sam predvidljiv u svojim snovima... Genije... Prvi put mu je bilo drago zbog kolotečine koja je vladala njegovom imaginacijom.
Uzeo je torbu, izbacio nepotrebno sranje, ono korisno strpao u dzepove i stavio je na ledja sa glavnim teretom. Zafrljačio je svoj ranac o obliznje drvo, opraštajući se od svega nepotrebnog što je poneo i vucarao vekovima sa sobom kroz sve ove svetove i počeo trčati poput neumorne mašine dublje u šumu. Tupi udaricu čizama o tvrdo tlo, disanje i jako šuštanje kiše, pred njim mrak, opasne senke drveće, ozivelo korenje koje se pruzalo iz zemlje koje je preskakao. Ovo nisi očekivao, lepi... mislio je dok je jurio u drugom smeru, dalje od naselja i svega što je bilo logično. Kretao se dublje u nenastanjeni deo onoga što je nakada gledao na geografskoj karti prvog dana dolaska u to mesto, na odmor. Drugi svet, drugo vreme... Nije ga zanimalo gde je to naselje sada, gde su ljudi sa kojima je došao, sa kojima je doručkovao svako jutro, pričao... Da li ikome nedostaje, koliko je vremena uopšte prošlo, da li i njih krici ovog stvora bude iz sna, da li znaju šta se ovo dešava na samo pet kilometara... Stao je da dodje do vazduha, gubeći snagu koju je crpela ideja o blizini svih tih njemu poznatih stvari, ljudi i naselja, sigurnosti. Toliko su bili blizu da je mogao osetiti njihov miris. Samo u svojoj glavi, jer je znao da ako i nekim čudom stigne dotle, to nije to. Stigao bi samo u bednu senku i iluziju, senke ljudi i kuća, senke... Ovo brdo jeste stvarno, stvor i ja i to je sve... znao je, osećao svakim molekulom svog bića, nema spasa niti ičeg drugog dok... ovaj stvor.... postoji... Nastavio je da trči, mireći se sa svojim planom koji mu je ulazi u svest. Nestajao je sve dublje u šumi, skrivajući se sve dublje medju stogodišnja stabla.
Bio je na ivici šume, sedeo pod stablom i posmatrao veliku kotlinu pred sobom. Nije očekivao tako nagli prekid vegetacije. Zeleo je da se vrati u sigurnost dubine šume, ali to nije bio plan. Ne sada, pošto je osetio blizinu toga. Pošto je osetio, znao, čuo, video sebe, posmatrajući se sa visine od stotinu metara, kruzeći daleko iznad svoje glave, gledajući se očima svog progonioca. Ono zna šta mislim, shvatio je. Sedeo je i čekao, pogleda uprtog u čistinu prekrivenu travom. Uzak potok stotinu metara pred njim koji je polako bujao nestaući na ivicu šume na drugoj strani. Lepo mesto za skijalište, pomislio je a onda se nasmejao. Nije znao ko je to provalio u ovakvoj situaciji, ali je osetio da se to nije nasmejalo. Neka. Ispraznio je um. Čekao je. Cvokotao je zubima, više to nije mogao kontrolisati. Ipak, i dalje je imao je strpljenja. Koliko ga ti imaš, obratio mu se, osećajući njegovo prisustvo ali ne videći ga, koliko ćeš me ovog puta čekati pre nego što ti dosadi kao prošli put, na vrhu...? Pokušavao je da ga izazove. Torbu je drzao u krilu, grejući se, znao je da je otvorena i odmah mu pri ruci ali nije osećao ikakvog razloga da razmišlja o tome. Nije mu bilo vazno. Bila je teška i velika i smrdljiva, stara. Znaš, meni je svejedno, zar ne osećaš... i ovo mesto mi je dovoljno dobro da umrem... Snaga ga je polako napuštala, curila kroz posekotine, noge su mu trnule a glava sve više bolela. Postajao je svestan toga i samim tim i to je znalo. Znao je da gubi u igri čekanja. Ne mogu te blefirati, nevoljno se nasmešio u sebi, osećajući svu glupost svog pokušaja i kajući se. Osećao je kako stvor likuje. Hranilo se njegovim emocijama, uzivalo u njegovoj slomljenosti. Smejalo se njegovom bednom i providnom pokušaju...
Da, shvatam, ne smem čekati... Zašto čekati...? Uspravio se, sa mukom protrljao noge, vraćajući ono malo krvi što mu je preostalo. Ti si tako svemoćan, ti si brzi, jači, ruzniji... prezirno se nasmejao i krenuo je ka čistini, vukući torbu jednom rukom, pogrbljen... mozeš da me zajebavaš koliko i kako ti se prohte, da me bacaš nazad i vraćaš u ovo sranje...nije ti fazon... frustrirajuće je, znaš, večito me vračaš na početak taman kada sam pred ciljem.... Bio je već na otvorenom, na blagoj padini. Spustio je torbu i seo pored nje, iscrpljen, ostavljajući tanak crni trag za sobom u plitkom snegu. Nabujali oblaci su se slivali iznad njega i gromovi su urlali u daljini, munje se osvetljavale ivicu šume. Telo mu se počelo nekontrolisano tresti od hlanoće, iscrpljenosi, umora. Izvukao je preostale sirete iz dzepa i skinuo kape sa njihovih igli, pitajući se šta je u njima i opet, koliko je predvidljiv. Prisećao se i tiho je šaputao sebi i stvoru ...zapravo, učinićeš mi uslugu kada me vratiš nazad... tamo je lepše, znaš... ne boli ovoliko, nema umora, mogu da radim šta hoću, sada, pošto sam skuzio neke stvari... dignuo je pogled ka nebu i zamislio se....znaš, tamo je lepše... od ovog... penjanje, uvek isto brdo, uvek mrak, kiša i svo ovo jebeno sranje... nasmejao se dok mu je kiša bola oči i slivala se niz lice ....dosadno je... a onda je pakosno procedio ...a i koliko se sećam, tamo ti i mogu razbiti guzicu, kao prošli put, jer imam šanse i ne plašim te se u tom svetu jer, hej, najgore što mi mozeš uraditi je vratiti me ovde... mogu te rasturati celu večnost... Stvor više nije likovao. Utihnuo je. ...sećaš li se, kao prošlog puta...? upitao je. Tišina. Nema više razgovora, pomislio je sa razočarenjem, zario iglu za iglom i ubrizgao sadrzaj. Kocka je bačena ali je znao rezultat unapred, još i pre bacanja. Znao je svoj um. Znao je da stvor stize i da je svaka priča suvišna. Stao je na noge dok mu je vatra počela kolati venama. Ono što je ubrizgao je namenio samom sebi baš za ovakav trenutak, instinktivno, podsvesno, nešto što mu je davalo šanse. Podigao je torbu, izvukao sečivo i okačio je sebi o ledja. Stajao je drzeći bojno sečivo od titanijuma u ruci, dugačko preko metar i teško skoro šest kilograma, baš onakvo kakvo je zamislio i crtao godinama ranije na časovima engleskog jezika, fantazirajući o čudovištima i zmajevima koje bi iskasapio. Ili je to namenio svojoj profesorki, nikada nije tačno raščistio. To prastaro oru.ije je jedino što je mogao instinktivno povezati sa borbom sa čudovištima i ruznim zlobnim babuskerama, to mu je bilo urezano u podsvest odkad je znao za sebe. Kišne kapi su se slivale sa glatke površine sećiva, presijavajući munje koje su se priblizavale i činile ga samo još veličanstvenijim. Stajao je u gardu opušten i spreman, pogleda uprtog u preteće visine. Okretao se, očekivao... Šištanje u vazduhu je počelo kruziti iznad, odmah tu... Ovog puta, bio je previše "dobijen" da bi osetio strah u kostima. Okretao je glavu, pokušavajući da vidi... A onda je osetio, tren pre...
Bacio se unazad skoro metar umalo paralisan zaglušujućim zivotinjskim krikom, taman toliko da vidi koščate udove i crne kandze kako čupaju zemlju tačno pred njim i odmah se dizu nazad ka njihovom vlasniku koji je lebdeo pred njim svojim ogromnim crvenim krilima. Skočio je ka stvoru, zamahujući svojim sečivom koje je poseklo vazduh, jer stvor beše brzi i vinuo se na sigurnu visinu, lebdeći i kezeći svoje oštre zube koji su sijali u mraku. Znaš, rugobo... zadihano je uzviknuo gledajući sa strahopoštovanjem njegova krila protkana crvenim venama, raspona skoro pet metara ...da nisam imao tih pet stotinki dodatnog vremena... vrisnu opet odbivši još jedno neverovatno brzo obrušavanje stvora sa širom otvorenim kandzama ka njemu, ...OVIH pet stotinki... usr`o bi se jer me je tako lako iznenaditi na brzaka.... Stvor je svojim vatreno crvenim očima ispunjavao mrak, dizao paru oko sebe svojom uzarenom površinom tela i ispunjavao demonskim uzasom kosti njegovog posmatrača koji mu se ipak rugao, ...da nisam imao pojma koliko si ruzan, mozda bih me i ukočio tim tvojim stajlingom i okicama, ali seti se... stvor je ponovo ispustio krik i počeo kruziti oko njega lepršajući svojim krilima gotovo dodirujući zemlju, vrebajući trenutke nepaznje i povoljnu poziciju za napad ...ja sam te već sasvim lepo i video i snimio ranije i... znaš šta...? Da nemam pojma na šta ličiš, da si se krio u mraku mozda bi te se i plašio, ali ovako, na otvorenom... polako je spustio oruzije, otkrivajući se, što je stvor iskoristio i jurnuo na njegu. Njihovi krici se izmešaše i stvor je bio na drugoj strani, ponovo okrećući se ka svom ljudskom protivniku. On je drzao sečivo jednom rukom i bezuspešno pokušavao da uključi i drugu ruku, pocepanog rukava, crnu od krvi i bez snage. Pored njega, u snegu je lezala šaka stvora, grčeći svoje kadze. Jebiga... procedio je grčeći lice u bolu i šutirajući je nazad ka stvoru.... ja izgubih pedeset posto ruku, a ti...dva`es pet.... il` kol`ko već... Sečivo je bilo preteško, bilo je namenjeno za obe ruke, ne za jednu. Znao je to. I stvor je to video i znao, čak i bez čitanja misli. Njega gubitak ruke nije činio slabijim, kao da je uzivao i sladio se bolom, svojim, tudjim, nevazno. Prestao je sa lebdenjem i spustio se na svoje dve noge ili nešto što je ličilo na to i krenuo po tlu ka njemu. Jaz izmedu sposobnosti protivnika beše produbljen. Gubim... znao je drzeći s mukom sečivo, nemajući snage da ga učini opasnim. Dejstvo ubrizganog je nestajalo, oduzimaju svo preostalo vreme i primoravajući ga da donese konačne odluke. Prebrzo, sve je prokleto prebrzo na ovom mestu... Srce mu je lupalo i pretilo da mu raznese bubne one. Stvor je prilazio, urlajući, kezeći se, mašući svojim rukama izazivajući ga, grebući i udarajući vrh sečiva svojim kandzama, dok je on hodao unazad, povlačeći se, slamajući svoju veru svakim korakom uzmicanja. Udahnuo je vazduh i dreknuo na njega poslednjim trunkama snage pre konačnog sloma, izbezumljen i besan. Evo ti ga onda! Zafrljačio je sečivo i ono plitko poseče grudi stvora ali se ne zabi. Stvor je zastao i podigao sečivo, a onda ga je počeo savijati preostalim rukama, praveći zvuke koji su podsećali na smeh, ili barem to trebali biti. Siso! Škripao je zubima ili je to bio titanijum pod pritiskom, nije znao i nije trošio vreme na to. Dobio je nekoliko sekundi fore, samo toliko mu je bilo potrebno. Zdravom rukom je otkačio torbu najbrze što je mogao i gurnuo ruku u nju. Misliš li da sam budala? upitao ga je prosto sazaljivo, nevidjeno pakosno, ne mogavši da obuzda svoju nestrpljivost. Izvukao je automatsku pumparicu i nekako pridr.avajući ranjenom rukom, otkočio je. Stvor nije bio iznenadjen i to ga iznenadi. Kao da je znao, pa ipak... Stvor je frljnuo sečivo na njega i jurnuo napred, napadajući.
Munje su blesnule iznad čistine i zaglušujuća grmljavina je tutnjala prostranstvima oko brda u trenucima dugim poput večnosti.
Nekako se dovlačeći do velike umiruće mase nečega smrdljivog na belom snegu mokrom od kiše i krvi, prekrivenom delovima tela, ranjenom rukom je izvadio patronu iz dzepa. Strpao ju je u pumparicu i repetirao, upirući hladnu cev oruzija dok su se s nje slivale kapi vode medju crvene demonske oči koje su se gasile. Nije govorio, dovoljna je bila samo misao upućena stvoru... Pozdravlja te SPAS...
A potom je otfikario ono što je ostalo stvoru od glave, nabio mu je u dupe i posrao se u rupu.
Ne, nije zapravo...
Nije imao snage ni da stoji...
Ali priznajte, ipak zvuči cool...?
E
Izronio je iz mraka i osetio tvrdi asfalt pod svojim čizmama. Oštar bol u kolenima pritom ga je probudio iz mrtvila marša i podsetio ga. Povratak u civilizaciju. Mlečno bele lopte na crnim stabljikama duz puta su osvetljivale mokru travu koja se talasala, čas gutajući smedju površinu afalta, čas se vraćajući nazad u svoje mračno kraljevstvo, pokazujući punu dinamičnost te borbe u kojoj se prevrtljiva ratna sreća stalno selila sa jedne strane na drugu...
Ovog puta, sreća je bila na njegovoj strani...
The end