Avganistan ovih dana...

16.10.2001.

Afghanistan news update, Vasquez - Oct 16, 2001 14:39

Prica se desava u Avganistanu, ovih dana. Svaka slicnost sa stvarnim dogadjajima je apsolutno nepotvrdjena i istinita.

Prosle su nedelje...

Americka kampanja je postala stvar svakodevnice i vecina americkih vojnika je i zaboravila zbog cega su tu, ali svejedno im je jer se ludo zabavljaju a pritom su i placeni.

Dok dotle, na zemlji....

"Sikiba, alaha ti ne izlazi sa tim stapom sejtan te u dzeharem oduvo! I ne krij se i pokazuj ruke!!!", vice matera na svog malog sincica cobana negde u centralnom delu Avganistana dok ovaj istracava iz njihove stracare i puzi kroz kratere bombi i preskace neeksplodirane HARM-ove koje je privukao njihov nadasve u tom regionu slavni (i jedini) TV kojim su gladali TV Kabul (dok je jos postojao). Malisa trci na prasnjavu uzvisinu i trazi kozicu i zatim je vodi na ispasu (vise stvar zezanja nego neophodnosti). Nekada su imali dvanaest odraslih koza ali su ih sve skinuli paranoidni piloti sa toplotnim Maverick-ovima u niskom letu, zureci samo kako bi se otresli oruzija i sto pre okrenuli noseve ka Pakistanu. I malisa tako sedi u `ladu i pusta kozu da gura njuskom i gricka neeksplodirane zute kasetne projektile kojih ima okolo k`o maslacka u prolece (u nekim drugim rejonima sveta) kada nesto poce da zuji okolo. Mali se dize, gleda ka nebu a onda mase i smeska se. "Predator" pespilotna letelica kruzi nad njegovom glavicom privucena pokretima, a mali joj psuje mater i pokazuje prazne sake jer je na Candid Camera uzivo, dok ga neki debeli cvikeras gleda stotinu km dalje preko ekrana i veze. Masni tip maramicom brise stakla a onda se jos bolje zagleda cas u ekran cas u Osamovu sliku nalepljenu pored slike njegove zene i dece u States, stavljajuci prst na gumb za pozivanje B-52 G sa 45 tona konvencionalnih bombi koji ce tapacirati doticni rejon sa klincem u roku od 72 sekunde, smeskajuci se i nadajuci da ce dobije dvonedeljno odsustvo zbog ulovljenog Tulipana ali na kraju shvati da je u pitanju niko i nista i opsuje. Za cobane se ne dobija gratis. Mali je ovog puta ost`o u jednom komadu. Neki drugi mali, na nekom drugom mestu, nije.

Te noci, negde iznad glave masnog tipa, na 10000m u svom J-STARS radarskom avionu jedan drugi GI John Doe poreklom iz tipicne americke selendre koja radja samo tipicne americke seljacine sedi u svom udobnom sedalu za radarskim ekranom i pilji u tackicu koja je pravila blip za blipom u poslednjih nekoliko minuta. Njegov je uzvik odusevljenja "Kapetane, imam jednog!!!!" probudio ostale clanove zaspale za svojim ekranima, dok ga je jedna cizma "standard issued" tipa po NATO standardu spicila u potiljak, frljnuta negde iz dna aviona velikom preciznoscu i iz ruke jednog gnevnog radariste koji je sanjao Britney Spears u trenutku kada je upravo pocela skidati svoj body.

Maksimalno profesionalan glas izricuci potvrdu o primljenoj informaciji, iz kokpita je usledio, odajuci profesionalizam, maksimalnu posvecenost poslu i vestinu kakva se stice samo na Vest Pointu, iako su ga oterali posle 4 meseca u centar za obuku avijaticara. Oficir je prenosio zahtev za potvrdom...

75 km iznad njihovih glava je proletela mala loptica (ponos americke ratne industrije i japanske minijaturizacije), praveci jedva vidljivi trag dok je sa tog satelita mocan objektiv zumirao sve do pojedinacnog peska avganistana (iako to prkosi zakonima fizike, izjave americkih strucnjaka nas uveravaju da je to sasvim u moci njihove tehnike i svako razuman veruje tome). Odgovor sa druge strane sveta iz orbitalne kontrole u samoj SAD je stigla do aviona. "Tenk!". Lokalni AWACS je poceo menjati vektore aviona uvek spremnih i u vazduhu i pilot F-15C serial No 1234-12-12 sa pilotom John "Wyne" Doe (neki drugu Doe, nije u srodstvu sa Doe #1, prim. aut.) se okrenuo ka svom waypointu posle trinaestog tankovanja u vazduhu i brda psovki zbog zadnjih 30 sati bez icega i ikoga na koga bi otkacio svoje bombe (placaju ih po tonama odbacenog oruzija, inace, prim. aut.)

Negde tamo dole, Mehmed Suki (uvalim mu tuki ili kako vec) se njahao pijan na svom magarcu i pevao poslednje hitove Talibanskog turbo folka. Gledo je u zvezde, duhovno se uzdisao i izdisao velike kolicine alkohola i pare u noc i drao glasne zice, razmisljajuci o svojoj fati koju ce i kako ce lepo da kresne kada bude stig`o posle posete svom rodjaku i trodnevnom kefu na kom se slucajno zadrzao, pilavu i rahmetli prasicima kao odmoru od lokalne zetve opijuma. Gledao je ka horizontu bljeske i potmulu tutnjavu iz daljine i u svom srcu se bezbroj puta pozivao na sve njemu sveto i obecavao je da ce krenuti u dzihad kao svi iz njegova sela, al` samo da se prvo odspava i odradi svoju svetu bracnu duznosta, a onda sta bilo bilo.

I tako je covek gledao svoja posla usvom delu sveta, kada se neki cudan crveni krug sa neba ustremi na njega i osvetli ga. On zaslepljen ucuta i zaustavi magarca, prebacujuci zivotinju u ler i spusti pogled ka zamlji. Lelujavim je pogledom, pun alkohola, gledao crveni krug koji mu je farbao cele grudi, a onda je poceo rukom da se trlja. "Kog kurca... *hic*.... nece da se skine fleka...". LM, u tom trenutku je cela familija GBU-a od dede 2 preko tate 6 do sina 33XL stigla na odrediste, na nesluteceg i hvala bogu anesteziranog etil-alkoholom Mehmeda. Nije ostalo od njega nista osim par atoma ugljenika u CO2 obliku, mada je mesto jasno bilo oznaceno velikim kraterom i moglo se videti i sa meseca. I o njemu behu kasnije ispevane ode kao o velikom junaku protiv Americke zveri.

Sledeceg jutra, negde u predgradju Kabula se kretao pognut par, gurajuci se kroz masu ljudi u dugim odorama i zarasli u brade, gde je svako zurio negde i sa sobom imao svoj omiljeni AK. Par bese upravo odevan kao i svaki od prosecnih prolaznika, obojca muskaraca i obojca imase i brade i fleke na svojoj odeci i smrdeli su i psovali i tecno govorili jezik okolice. Njihove sandale behu iste kao i svima drugima. Samo tabane behu malo drugacije oblikovane i neznije. Tabane oblikovane vojnickim cizmama (onog famozzznog NATO standard issued stadarda) i nosenja istih godinama kroz najbolju i najnaporniju obuku za specijalce na ovoj planeti. I to behu John Doe #3 i John Doe #4, pripadnici supertajne i najbolje grupe specijalaca svetski najvece sile. Razumljivo je da im ne smemo spominjati niti ime niti poreklo niti jedinicu i grupu kojoj pripadaju zbog drzavne bezbednosti drzave kojoj pripadaju a koju takodje ne smemo spomenuti. Njihova mislija je, naravno, tajna....

J.D. #3 je razmisljao kako jedva ceka da se vrati svojoj kuci posle dve nedelje ovog undercower posla. Vec su ga buve u predelu prepona pocele krvnicki izjedati i on je bio pred psihickim slomom jer ga je obuka iskalila i ocvrsla za sve paklove sveta osim za ovaj pakao higijenskih uslova koji vladaju u Avgnistanu. Nedostajao mu je puder, grickalica za nokte, dnevno sledovanje od 1400 g svajcarske cokoladice, cetni psiholog i bracni savetnik.

J.D. #4 je razmiljao o informacijama koje su kupvali na crnoj berzi i od sumnjivih dvostrukih agenata. Na lokalnom buvljaku su samo tog dana nasli 5 preprodavaca od kojih je svaki imao tacnu lokaciju O.B.L. za jeftine pare. J.D. #4 je bilo nelagodno sto su ipak morali kupiti informaciju od onog malog debelog i bradatog za sitne pare nego od onog malo debljeg i bradatijeg, ali vise smrdljivijeg koji je bio najskuplji (jer je obicno najskuplja informacija najtacnija) ali #3 i on su vec ostali bez US$ u zlatu koje su tokom te dvonedeljne misije spiskali na lokalne prodavacice ljubavi koje su se pokazale mnogo obucenije (u smislu obuke) i kreativnije od lokalnih sa kojim se zabavljao u Minnesoti, ali takodje i mnogo obdarenije po pitanju kozno venericnih oboljenja koja ce morati srediti cim dodju do penicilina, tog tecnog zlata u ovim predelima.

No, brzo su stigli u razrusenu ulicu na naznaceni broj. To je bilo mesto koje im je bilo saopsteno. Vecina kuca je bilo sruseno, kraj ulice je bio zatvoren. Nije bilo zive duse, iako se cuo mio zvuk lokalnog turbofolka kroz visoki pendzer oznacene kuce i dopirao smrad raspadnutih leseva koje niko nije vise sahranjivao i miris trulog pirinca iz humanitarne pomoci koji je bila izbacivana na svaki kvadratni metar tla (vise ljudi u Kabulu bese smrskano tim nego bombama, a oni preziveli se otrovase dijarejom jeduci istu pre nego sto shvatise da je to samo orudje pritiska i bio-ratovanja, nove podmukle taktike Americkog zla). - Jesi li ga video?

- Jesam, jesam, imao je... bradu!

- To je nas covek!, obojca viknuse u glas. #3 pritisnu dugme na svom neupadljivom Roleksu i signal bese prenesen preko satelta do nervnog centra u Pentagonu.

- Gospodine Predsednice, nasi operativci javljaju da je O.B.L. lociran. Imamo tacnu identifikaciju.

- Obavite to, hajde, hajde. I Suzan, donesi mi moj govor iz arhive, ono sa oznakom za ovu prilike. I Suzan, obrisi usta.

I tako, G.B. Junior je poceo citati svoje prve i poznate reci na nacionalnoj TV: "My dear fellow Americans..... ", likujuci sto je nabaco nov poen za sledecu kandidaturu. Na drugom kraju sveta, u maloj rupi za koju niko nikad nije cuo, u glavnom gradu te rupe, na lokalni staracki dom (rupu) je pala BLU-82 i rascistila predgradje, napravivsi povecu poljanu precnika 200m i tako otvarajuci nove vidike i priliku za lokalne gradjevince i trgovce nekretninama. Samo da se zna ko je doneo toliko mnogo poslova za lokalno nezaposleno stanovnistvo i ko pazi na njihovu buducnost.

E ljudi, crkoh...