Filozofija i hemoroidi

Filozofija i hemoroidi
by Vasquez, 1. Avgusta 1999.

Izvinjavam se na rečniku, ovo delo je namenjeno konzumiranju u širim krugovima prostaka i ostalog pučanstva, pa je zato rečnik obogaćen(ć ili lj, zavisi kako se već uzme) odgovarajućim izrazima.

Dolazeći danas sa pijace, noseći dnevni bakaluk moje mesare, došao sam do važnog unutrašnjeg otkrića. Pored spoznaje svoga trećeg bubrega, shvatio sam i važnu filozofsku istinu - da ne znam ama baš ništa. To je to.

A onda se setih anegdote koju sam pročitao u jednoj Ošoovoj knjizi (to ti je poznata faca na polju zena, ako nisi čuo za njega onda se pokri stoljnjakom preko glave od sramote i udaraj rudom salame 11 minuta). Elem, u toj anegdoti Tales, Arhimed, Sokrat ili ti već neki od tih poznatih filozofskih kurajbera je došao do mog zaključka (ono da nemam patka o ičemu) istog dana kada je i ona proročica iz onog mesta na D (Delfin, Delhi....) baš njega proglasila najpametnijim čovekom na svetu. Elem, kada su glasnici doneli tu vest od proročice tom kurajberu, on se samo prekrstio i reko: “Ama ljudi, ja sam danas konačno skužio da nemam pojma, šta bre ta baba trabunja...” I tako su glasnici odneli proročici kurajberov odgovor, a ona je samo onako, dignuta nosa sa čubukom u ustima, pufnula i odgovorila: “Znam. Zato sam njega i proglasila najpametnijim.”

I eto.

Sada bih trebao da ubacim suštinu srži - da sve ono što znam i što sam naučio u životu - znam pogrešno. Pazi, ima razlike: ne kažem da ne znam ništa (u tom slučaju bi bio blenta koja blene u beo zid, tabbula raza) već da znam sve, al da su to sranja koja nisu tačna i koja mi samo prave sranja i gužvu u prenatrpanoj glavi (nemam mesta ni za par cipela da odložim). I da je bolje da zaboravim i odučim se od svog tog sranja. Čega? Svega što znam.

Blažene li su budale.

Kao gledam drvo, i govorim - eno list, grana... Do moga! Ne vidim ni drvo, ni list ni granu. Gledam ono što sam nekada naučio o njemu. Gledam ono što već znam o drvetu.

Slušam pesmu Rickya Martina, gadi mi se život... Do tvoga! Tip ima strava stvari, al ja ne gotivim njegov stil, ne čujem ga jer slušam ono što sam nekada čuo od nekog tamo, u njegovom fazonu, čija mi se muzika nije dopala.

Razmišljam o sebi, mislim - e ja sam takav i takav, ne radim ovo i dobar sam u onom, taki sam i pomalo onaki i opaki, i to je to. Tako je bilo uvek. Bre do svoga! Sve što znam o sebi je pogrešno, pogledam se u ogledalo (recimo da znam šta je ogledalo) i vidim ono što znam o sebi a ne vidim se. Sve je bre pogrešno, dodje mi da pitam odraz: “Koji si bre ti?”. Vidim nešto i neko novo, a ne onog poznatog...

Elem, svakog povremeno muči filozofija, neizbežno ti je to, ko hemmoroidi, zbog činjenično loše ishrane i sedenja na ladnim stepenicama. Ono što je važno, kao u mom slučaju, je da budeš faca! Da ideš na veliko. Kad filozofiraš, filozofiraj na veliko. Kad te muče hemmoroidi, krvari na veliko! Da otkriješ i svatiš nešto važno, da kada pogledaš na svetski poznate i legendarne filozofe, samo kažeš: “Pazi jebote, pa ja sam najpametniji na svetu! Pih, taj Arhimed, Sokrat, Tales i bilo koja od tih lubenjara, nisu mi ni do kurca!”

(To me podseti na onaj vic o tipu što je uvatio srebrnu ajkulicu što ispunjava želje, i tražio od nje da ima kurac do zemlje, pa mu ajkula ispunila želju i odgrizla noge, al to nije relativno u ovom izlaganju, drugde ću ja to...)