509

by Vasquez, 8.- 9. Novembra 1996.
prepisano i modifikovano krajem maja 2000.

 

“Ignorisanje svoje prošlosti ne samo da nije mudro, to je i opasno.

...Krajem drugog milenijuma hrišćanstva, tek pošto se čovečanstvo oslobodilo stare pretnje, pojavila se nova. Noćna mora hladnog rata je bila zamenjena internacionalnim terorizmom praćenim otpadom oružja koje je nekada garantovalo svetski mir i ravnotežu. Lokalni sukobi konvencionalnim oružjem su sve više jenjavali, kako se vremenom sve više manjih država i militarističkih frakcija snabdevalo atomskim. Iz straha od varnice koja će dovesti do totalnog uništenja, svi medjunarodni nesporazumi su zataškavani. Propagandna mašinerija je radila kao nikada u ljudskoj istoriji. Ali panika je bila neizbežna, vlade su padale, ljudi su tražili bilo kakvu garanciju da se crne slutnje neće ostvariti. Jedino su pacifisti primetili da je period tih par kriznih godina prošao bez ikakvih većih sukoba u svetu. Smeškali su se sa ironijom. A onda je u zoru trećeg milenijuma zavladao večni mrak...”

 

“Do vraga, opet mi se grči leva šaka! Onaj doktor opet krije ispravne lekove za sebe! Glava me otkida od bolova...”

-Gle, pa to je 509! Mislio sam da si gotov, burazeru.

“Ko je to? Previše mi je mutno pred očima. Ceo sam sjeban...”

Na poluotvorenim vratima medicinske sekcije se naslanjao čovek sa zavojem preko glave. Desetar, kod 509, iz 633. Jurišnog odreda. Odeljenje 9, nekada zvani “Crni gmazovi”, a sada samo njihovi jadni ostaci. Pored njega je skakutao žutokljunac u uniformi redova i pokušavao, sav uzbudjen, da mu objasni kako je prekjuče uspeo da priđe Legijskom Transu sa ledja na samo sto metara i saspe rafal granata kroz rupu na njegovom štitu. 509 je čuo takve priče bezbroj puta. Novajlije su uvek ovako napaljene posle prve borbe. Dive se svom umeću, misle da su rođeni za ovaj posao i da im nema ravnih. A srećni su što su uopšte preživeli. Budale.

-Idi u tri... Šta me bre daviš, redove? Zar nemaš neku dužnost? , brecnu se 509 na njega.

-Baš treba sada da proverim generatore, al’ to može malo da sačeka. Nego, onaj Trans, koji...

-Šetaj! To je naredba!

509 krenu ka komunikacionom modulu. “Trebalo bi pooštriti disciplinu. Ne može se na ti sa nadredjenim! Još malo pa nećemo više ni ličiti na vojsku. Previše toga je konfuzno. Glava me cepa...”

Dok je sedeo i čeprkao po patrljcima prstiju na levoj šaci, slušao je razgovor izmedju kapetana i poručnika. Raspravu. Već nedelju dana se kolju oko te odluke. Poručnik, zadrti pratilac pravila sa žešćim vezama i dalje misli da nisu trebali da se povuku na sever. Kapetan, iskusniji ali zato nimalo pametniji, je branio svoje gledište o pregrupisavanju i kontranapadu. “Zoološki vrt od oficirskog kadra”, pomisli 509.

-Podoficiru! Zar se sedi u prisustvu komandujućeg?!?, dreknu u jednom trenutku poručnik na 509.

-Desetar 509 javlja se na raport, ser! Granatu od Legijskog meka sam upravo svario posle tri dana kome i još sam gladan. Ima li u blizini nekog Legijca za ždranje?

Kapetan se nasmeja.

“Lako je zadovoljiti njegov jednoćeliski mozak sa malo crnog humora”, pomisli 509. “Da nisam dobar s njim, poručnik bi me odavno bacio na reciklažu.”

-Sedi, sedi 509. Dobro došao nazad, uvek nam trebaju ljudi kao ti..., smiri ga kapetan.

“Koljači kao ja su uvek dobro došli da obave Vaš prljav posao, jer vi nemate dovoljno hrabrosti da to sami uradite. To hoćete da kažete, moj dragi kapetane...” , prezir i ironija se gomilala u umu 509 “...ali ovog psa od poručnika bi sredio i besplatno, za sebe. A i vas bi, kapetane, za paklicu cigara, možda i za manje...”

Izveštaj koji je podneo oficir za vezu nije iznenadio 509. Stanje u jedinici je bilo žalosno i pre nego što je bio pogodjen. Kako momak reče, gorivo je odavno na crvenom. Automatsku paljbu na topovima nisu podešavali već više od dve nedelje. Delovi za popravku fale. A od nekadašnjih 453 članova jedinice ostalo ih je 38. Uz prosek od 2,8 udova po čoveku. Ako se neko od ranjenih i izvuče, ostatak života će provesti kao CWP, kanister-ratnik.

“Kakvo pregrupisavanje, koga oni to zaludjuju? Ovo je bekstvo za goli život, mi smo progonjeni do istrebljenja. Izlećemo iz mraka i talasa radiacione prašine, jurišamo jedni na druge. Sudaramo se, pucamo do usijanja. Negde u daljini, tu odmah do nas, šiklja plamen i lete delovi. I mi sami zajedno sa njima. Prolamaju se krici na vezi, psovke su odavno utihnule. Strah od smrti je odavno prevazidjen strahom od života, ovde, na površini...”misli počeše da jure njegovim umornim umom.

Odavno nije video neprijatelja. Crne siluete Legijaca kojima je par puta prišao previše blizu ali ipak preživeo teško da zamenjuju ljude. Imaju ruke i noge, hodaju, hrmlju kad ih oštetiš, cvile kada im pancirnim zrnima pocepaš utrobu, krvare i razleću se na deliće. Ako i nekoga ima unutra, to odavno više nisu ljudi.

“Baš kao i ja u mom Gnomu….” zaključi 509.

509 voli da je u svom Gnomu. Tada ne udiše težak, filtrirani vazduh podzemnih silosa. Ne mora da pazi da ne konzumira kontaminiranu hranu ili vodu. Ne mora se gaditi svih onih smrdljivih crkotina po skladištima za spaljivanje, kojima se ni ne može dati ime jer ih priroda nije ta koja ih je stvorila.

Mnogo novog života je nastalo u trnucima posle smrti trinaest milijardi ljudi. Ali te nove… “životinjice”, toliko bolje prilagođene ovom paklu, nije imao ko da istražuje i da poživi da priča o tome. Najviše voli da je u svom Gnomu jer tada sebe ne smatra čovekom. Tada ne vidi svoje saborce kao jadna stvorenja na samrti, bez ruku i nogu sa metalnim protezama i inhibitorima bola na rascepanim lobanjama. Tada ni on sam više ne pljuje svoju krv i komadice svojih pluća i nema leukemiju. Krv je tu samo tečnost za transport svih onih hemikalija kojim ih kljukaju da ne bi umrli pre nego što budu bar malo od koristi vođama na ovoj mrtvoj planeti.

-Kako se osećaš?

To je bio Zek. Polako je prilazio 509 dok je ovaj navlačio pilotsko odelo, grebući i potmulo udarajući svojim teškim “nogama” o metalni pod i skenirajući ga svojim mehaničkim okom crvenog odsjaja. Oko hladno kao led, bez ičega iza njega, ali ipak toplo i prijateljsko.... Ta hladnoća je bila jedina sigurna stvar na celom ovom mestu, mislio je 509. Zek je poslednji CWP koji je ostao u ovoj jedini. Poslednji preživeli kanister - ratnik.

-Dobro sam, hvala na pitanju. Bar sa tobom mogu da pričam...

Zek se odgega na drugi kraj komore i prikači se na sistem za nanošenje polimerske zaštite. Standardna procedura za izlazak na površinu.

-Da li je 211 pravio sranja dok sam bio u komi? upita ga 509.

-Sranja?

-Da. rekao je da će mi iščupati jetru golim rukama dok budem spavao i pojesti je. Ne sećam zbog čega...

509 se zabavljao nevažnošću svoje ratne staze protiv desetara 211. Njegov protivnik nije bio za šalu, opasan i na jeziku i na delima, jedan od najgorih ubica sa kojima je delio boje. Karakter koji ostvaruje svoje pretnje. Ali ipak prilično svež. Nije proveo toliko vremena u borbi koliko i 509 da bi osetio ono tupilo prema svemu, strahu kao i besu. Još nije spoznao besmislenost postojanja na ovom mestu. Pretnje i rane su normalna pojava, tuče i borbe noževima zbog gluposti samo razonoda.

A to su ujedno i jedine prilike da se ispolji sva ona nagomilana mržnja i bes, ovog puta na protivnika kome se vidi lice. “Kad već ne može da se to uradi samom sebi, jer to je pravi protivnik i skot kojeg mrzimo”, pomisli 509. Uništiti samog sebe i svakog sličnog sebi, proklinjući celu ljudsku rasu zbog njene oholosti i gluposti.

-Nije imao prilike. Povećan je intenzitet patrola i ispitivanja terena. Niko sposoban nije bez dužnosti. Ugred, selimo se. A ti si u ovoj prethodnici sa mnom.

-Znam. Samo ne znam kuda uopšte idemo.

Gnom je dobra mašina. Brz osmotonac dobro izbalansiran između vatrene moći i oklopa. Niska silueta, dobra pokretljivost, kobaltni radiacioni predoklop, ERA aktivni oklop preko aluminijumske školjke, precizan top i rakete. Ali pilot je glavni začin koji daje ukus.

Gnom se ipak ne može meriti sa CWP-om. U osnovi ista šasija, ali lišen sve one opreme za održavanje pilotovih životnih funkcija, kao i zaštitni štitovi protiv radijacije, kako iz spoljašnjosti tako i iz samog pogonskog reaktora. Potpuno automatizovani. Savršenstvu mnogo blizi.

509 i Zek su izašli iz komore za izbacivanje. Površina. Reaktor uključen. Skeneri OK. Kreni, formacija “čuvam tebe a ti mene”. To je pesmica koju svaki pilot mora da nauči pre nego što i uđe u mek.

“Ovde već ima patrola” iznenadio se 509. Puno društva. Jedan Meki protrči pored njegovog Gnoma patrolirajuću unutrašnjim krugom oko ulaza u bazu. Niski profil, pola snage, skeneri na maksimumu i kanisteri sa oruzijem otvoreni. Rotirajući topovi od 20 mm. Opak mali.

-Šta treba da radimo, Zek? Nisam u toku.

-Idemo prvo kursom 021. Za nama će transporter i mobilna baza. Mekiji će trčkarati okolo, teškaši su na srednjoj liniji ispred, a spoljni prsten i bokove pokrivaju laki. Imamo nuklearnu podršku, ali samo ako stvarno zagusti.

-Utabavamo put, znači. Koliku grupu vodimo?

-Sve što je preostalo.

“Sve što je preostalo... gusto... prevelika odgovornost...” 509 nikada nije voleo da od njegovih postupaka zavise više od jednog života - njegovog sopstvenog.

Površina je odavno prestala da liči na bilo šta što bi ta reč trebala da označava. Posle svih onih multi megatonskih detonacija u atmosferu je otišlo toliko đubreta da je cela planeta prekrivana oblacima debelim nekoliko kilometara. Ali to im nije bilo dovoljno, pa je Inerciona Strateška Komanda odlučila da baci još “par” bombica iz orbite. Da “overe” protivnika. Da iskomplikuju stvari. Da umesto višemesečne nuklearne zime naprave stogodišnje magnetne oluje i uraganske vetrove koji dižu svo to đubre nazad u atmosferu, ne dopuštajući mu da se slegne i da se nebo ponovo pojavi. Temperatura je pala na -50 stepeni Celzijusa, mora i cela površina se zaledila i očvrnula, a mi, na tome u potpunom mraku živimo već više od dvadeset godina.

“I još ratujemo.”

Dok su svetla baznog izlaza iza njih polaka nestajala u crnim pramenovima vetra atmosferski analizatori na Gnomu su marljivo radili. 509 je skenirao okolinu.

-Zek, potvrdi rezultate: brzina vetra 190, pravac istočni. Nosi srednje radioaktivne čestice, od B3 do B7 tipa. vidljivost 200, sa filtriranjem 800. Radar neuprotrebljiv u trenutnim uslovima. EMP pasivni skeneri takođe... Do vraga... Možemo da se borimo praćkom na ovoj udaljenosti, da montiramo bajonete na topove. A pre svega ovoga su radarom otkrivali ciljeve veličine košarkaške lopte u svemiru sa nekoliko hiljada kilometara....

-Analiza atmosferskih prilika potvrđena. Ali nemam podatke o mogućnostima radara za opisanu digresiju... potvrdi Zek.

-Možda je bolje ovako... nastavi 509 za sebe.... tada su mogli sa te udaljenosti i da ti upute projektil pravo među oči a da ti ništa ni ne zapišti da si na nišanu. Bolje je ovako, u tišini i mraku. A sada prekid komunikacija. Samo vizuelno.

Teško da je ovde tišina, strese se 509. Uragan duva kao lud, pesak i led škripi po spoljašnjem oklopu a unutrašnjost vibrira. “Da nije polimerske zaštite pokretnih delova, magnetnog polja i svih tih divnih naučnih dostignuća kojima su nas dobro snabdeli”, pomisli 509, “sve bi zaribalo za par sati. Nestalo u delovima za desetina časova. Ovde na površini ništa ne uspeva da zadrži svoj prvobitni oblik. Ovde je samo pustinja sa stenama koje izviruju iz glatkog tla.”

Već na stotinak metara se više ne vidi reljef. Mrak i zlokobno svetlucanje. Kloniti se svetlucanja, povećana radioaktivnost. Samo to svetli u ovom mraku.

Miris znoja u tesnom kokpitu se mešao sa jedva primetnim smradom nagorele plastike. “Do vraga!”, 509 se seti diskusije sa šefom tehničara par dana pre nego što je bio pogodjen “...rekao sam tom umišljenom debilu da je hladjenje sistema za balansiranje kokpita preslabo, a sam sistem neefikasan. A skeneri se previše zagrevaju pri ovom režimu rada. Sve se unutra topi, a napolju je ledeni pakao. Treba izbaciti pola đubreta od elektronike, ionako ne služi ničemu...”

Ispred Gnoma su se videla identifikaciona svetla CWS-a kako titraju. “Ima hrabrosti taj Zek. Već nekoliko meseci dobija mesto vođe prethodnice i markera za formaciju a još je ceo. Dok mi, slepe patke koje idu za njim u savršenom poretku ginemo kada naletimo na neprijatelja. Ideja je da vođa popije par granata prvi i time nas upozori na zasedu. Tjah! Ali pametni su oni. Znaju da je efikasnije prethodnicu propustiti i napasti glavninu.”

509 prekinu samog sebe u razmišljanju. Izašao je 30 metara van pozicije u formaciji. Mnogo mu stvari odvlači pažnju. Previše u poslednje vreme. Dok je u Gnomu, to je OK, bez komunikacije i akcije to je jedino što ostaje da se radi, ali ne ovako, da počinje da utiče i na njegovo pilotiranje.

“Možda sam odlepio”, pomisli. “Već je i bilo vreme. Ionako i ja sam sad svetlim kao novogodišnje drvce u mraku...” Setio se jednog sna koji je sanjao kao klinac. Imao je sedam ili osam godina. Dan pre toga je pričao sa jednim napaljenim klincem iz komšiluka i dogovorili su se da smisle što uvrnutiju ideju. Klinac iz komšiluka je zaboravio na to (i dobio batine) ali 509 nije mogao da izbaci iz glave svoju uvrnutu zamisao. I tako ju je te noći sanjao. San u kome je sunce zašlo iza horizonta i više nikada se nije pojavilo. Da više nikada neće videti svetlost, već sve što ga čeka je mrak do kraja života. Neće moći da vidi svoje ruke, svoj odraz u ogledalu. Svi užasi više neće biti daleko, već odmah tu, iza, za vratom, nepoznato i užasavajuće. Slepilo.

Sledećeg jutra se vratio iz pakla.

Tog dana je prvi put video mekove. Bili su to bedni bezbednosni mekovi klase C za civilne poslove, mali i jadni ali ipak dovoljno impozantni za mršavog klinca. 509 (koji tada još nije bio samo broj) je tada shvatio, sav fasciniran, šta želi da bude u životu. Užasan san od prethodne noći nikome nije ispričao već ga je u tom divnom trenutku zauvek zaboravio. Zauvek? Sada ga se setio. Toliko od večnosti. 509 shvati da živi u toj noćnoj mori već dvadeset godina. Tada je mislio da ne postoji veći užas od ostvarenja sna od te noći. Da neće preživeti ostvarenje tog sna. Ali preživeo ga je i živi u njemu, ko zna... Možda jer mu se ostvario san od sledećeg dana. Pilot meka zarobljen u noćnom užasu iz detinjstva. Posle dvanaest sati kretanja na sever, odavno izašavši iz zone koju su pretražile patrole iz prethodne baze Zek je počeo da signalizira poruku. Prirodna prepreka, povišena opreznost. 509 zaustavi svoje vozilo i prosledi poruku sledećem patrolnom lancu iza sebe. Kroz displej je posmatrao Zeka kako napušta formaciju i nastavlja dalje sam kako bi ispitao teren. 509 primi poruku. Stiže glavonja iz glavnine da vidi o čemu se radi.

“Kog vraga sad ovi hoće?“

Pored Gnoma se zaustavi Blejd, komandni bobreni tenk. Grdosija od 80 tona, limuzina za oficire. Idealan za probijanje odbrambenih linija i napad, ali masni momci za zlatnim epoletama nikada nisu išli napred i jurišali na neprijatelja. Njima je taj debeo oklop služio samo da ne bi ozračili svoje guzice ili otišli do vraga zbog neke zalutale granate. Komunikaciono svetlo na kupoli Blejda poče da šifrira poruku.

“To je ono govno od poručnika”, pomisli 509. “Skot hoće da idem napred i da vidim zašto se Zek ne javlja. Svinja se sigurno nada da je ovo zaseda... Pitam se ko me je uopšte i stavio u prethodnicu, mene koji sam do pre dvadesetak sati sisao cevčice u komi...”

509 krenu napred. Psovao je poručniku sve po spisku, sve manje verujući u onu tanku liniju koja je graničila njegove “saveznike” od neprijatelja... Pitao se ko je u stvari ko u toj prljavoj igri...

“Mrzim te pse”, odzvanjale su mu te tri reči u glavi dok su ritmični potresi u kokpitu postajali sve češći, odajući Gnoma koji je ubrzavao kretanje. 509 otkoči top na levoj servo - ruci i proveri stanje. Šezdeset granata. Ni četvrtina kapaciteta. Ali zato ta potkalibarna zrna od kombinovanog uranijuma i wolframa vrede puno za probijanje oklopa. Rotirajući top na desnoj ruci sa eksplozivnim zrnima ne vredi ništa, on se koristi samo za “guljenje” cilja tek pošto je oklop probijen. Pet vođenih raketa kratkog dometa koje je nosio nisu tip oružja na koje se može pouzdati u munjevitim sukobima. “Nisu morali da mi skinu kasetni lanser sa potkilotonskim nuklearnim zrnima. Valjda misle da ta municija više vredi na Blejdu. Ali to je jedino što vredi ako odjednom naletim na više od jednog sebi ravnog protivnika. U suprotnom... “ Briga je počela da mu titra u stomaku. Dobrim treningom koji mu je pružio jaku samokontrolu on obuzda taj osećaj i procedi kroz zube:

“Ma šta imao od oružija, moraće da bude dovoljno. Situacija ti diktira uslove igre, ne obrnuto.” Prešavši par kilometara, u 509 se iznenadi. U njemu se javila neverica dok je gledao obrise površinske konstrukcije. To se retko viđalo, to se jako retko viđalo. Bilo šta celo na površini. Niske zgrade, bunkeri, silosi. Možda i dokovi. Većina napola srušena i više nalik na zgužvane piramide betona i metala, ali ipak prepoznatljive. “Neko mora da je pukao na ceni gradnje svega ovoga”, pomisli 509. Polako je napredovao izmedju objekata koji su bili pravilno raspoređeni. Skladišno postrojenje, definitivno. Kada bi samo znao gde se nalazi, pa da iskopa svoju tačnu poziciju na kartama. Ali u ovoj rupi to je nemoguće. Kompasi ne rade, bar ne više samo u pravcu severa, zvezda odavno više nema na nebu a za inercionu navigaciju treba znati svoju početnu poziciju. “Uterus?”, nasmeja se kiselo. 509 zastade, zumira par objekta oko sebe. Nema natpisa niti ičeg za identifikaciju. Dilema. Zeka nema, ovakva mesta su idealna za zasede, ako ne i za samu neprijateljsku bazu. Previše sumnjivo mesto. Moguće i da je minirano. 509 odluči. Treba zaobici ovo mesto, ostati na otvorenom. Zek ionako zna u kom pravcu idu pa će moći da ih stigne ako se odvoji. 509 krenu nazad putem kojim je ušao među ruševine.

Odjednom svetla linija bljesnu iz tame i zabi se u zgradu pored Gnoma. Zatim još jedna, pedesetak metara dalje. 509 se ohladi u trenutku sekunde i munjevito poče da manevriše. Instinktivno ispali nekoliko dimnih kutija u pravcu odakle su došla zrna i zakloni se jednom ruševinom. “Misli, misli....” 509 poče da smiruje sebe. Automatski ubrizgani stimulansi (jedna od funkcija sistema za kontrolu borbenog stresa) obaviše posao pre njega. “Dva zrna, veoma neprecizna. Ili me je gađao iznenađeni i uspaničeni početnik ili ja nisam uopšte taj koga su gađali. Ne smem da narušavam radio tišinu. Moram vizuelno da proverim... Sranje...”

Gnom polako krenu i korak po korak, pazeći na zaklon i stabilizirajući topove, izviri iz zaklona. Zumiranje u mrak. Dvesta, četiristo metara... Ponovo proleteše zrna, ovaj put jako daleko. “Ne gađaju mene!” 509 napusti zaklon i krenu napred dok mu je adrenalin ključao, okom loveći sledeći zaklon. Na pola kilometara tačno ispred njega bljesnu eksplozija. U tom trenutku se tačno ocrtaše crne siluete mekova. Jedan jasan kontakt, dva u daljini, bleda. Najbliži tačno na dvanaest sati, odmah iza granice optičke vidljivosti. Elektronika je konstatovala konvencionalnu eksploziju. Nije bilo nuklearki, odahnu 509. Nuklearka znači gašenje sistema na pet do petnaest sekundi, što je predugo, cela večnost, izigravanje glinenog goluba.

Nekoliko trenutaka kasnije silueta izađe iz mraka. “Legijski Kapa!” prepozna ga 509. Ravnopravna klasa, možda i nešto bolji. Išao je ka Gnomu, leđima okrenut. Povlačio se uz vatru iz svih svojih oruđa. Termalna slika je prosto molila za ciljanje. 509 se nasmeši. Gnom podiže lansere sa ramena, kanisteri se otvoriše i dve rakete poleteše ka cilju. Manje od dve sekunde kasnije narandžasti magnetni štit Kape se zatalasao u trenutku kada su rakete detonirale. Rakete nisu prošle, ali uranijumska srž, bojevi deo je proleteo na rupama u štitu koje se trajale nekoliko stotinki sekunde. Na zadnjoj strani torzoa Kape se pojaviše dve rupe. Kapa se zaustavi, noge se ukočiše a oružja omlitaveše. Pilot ili komande behu mrtve. Štit se isključio. Cilj više nije bio opasan. 509 ga dokusuri topom u prolazu i nastavi napred prolazeći pored njegove šasije koja je varničila i potmulo detonirala. Municija.

Ponovo bljesnu jaka konvencionalna detonacije. Neko ispred se žestoko borio, sada sa jednim protivnikom manje. Onda se preko rado veze prolomiše koordinate. To je bio Zek. Tražio je vatrenu podršku, a lokacija nišanjenja je bila pravo u centru bitke. 509 neodlučan stade. Šta da radi sada? Za nekoliko trenutaka će na manje od kilometar od njega doleteti nekoliko kilotona. A Zek je bio negde tu. I gomila Legijaca, takođe... Odluka. 509 se okrenu i krenu punom brzinom nazad ka ruševinama. Gnom je leteo kroz rupe i otpatke koji su doleteli iz pravca bojnog polja.

“Neko se žestoko tuče. Da li je Zek tražio podršku na svoje koordinate...?” 509 nije imao vremena da razmišlja. To ionako više nije bilo važno u trenutku detonacije. Gnom se preventivno isključio dok su se magnetni talasi sferno širili oko tačke nula. Bez isključivanja, sve bi pregorelo. Ali isključivanje pri punoj brzini i udarni talas detonacije obori Gnoma na trbuh. Tlo je podrhtavalo divljački, a onda se vakumska rupa prečnika par stotina metara ispunila atmosferom. Povratni udar. Osim malog kratera, ništa više neće odavati mesti na kome se odigravala borba od pre par trenutaka.

Zrna više nisu doletala i više nije bilo konvencionalnih eksplozija. Radio je ćutao. 509 aktivira Gnoma i postavi ga na noge. Bio je sam sa svojim mislima koje su dolazile u sve većem broju. Pokušavao je da analizira situaciju, ali ga je glava previše bolela. Uslediše nove detonacije. Višestruke podkilotonske kasetne bombe. Nekoliko jačih, udarnih, možda i od po jednog megatona. Jako. Veoma jako. Ali ovo je dolazilo sa juga, mnogo dalje. “Mesto glavnine grupe!”, užasnuto shvati 509.

Udar se jedva osetio sa desetak kilometara.

509 je tupo gledao kroz otvoreni kapak u pravcu svetlucanja na jugu. Tamo je do pre nekoliko minuta bilo jedino što bi moglo da ga održi u životu. Pokušavao je da sebe slaže da glavnina nije pogođena, ali to je bila providna laž. Prvo zaseda, Zek, podrška kojom je glavnina odala svoj položaj. “Previše buke koja je privukla pažnju satelita. A budale su išle gusto zbijene da bi mogle da zaštite sva vozila sa toliko malo patrolnih mekova. Budale... Samo su stvorili od sebe laku metu.” Neki Legijac se verovatno privukao glavnini i identifikovao “važan” cilj. A u ovoj igri se žrtvuje par svojih kada možeš srediti “važan” cilj. 509 okonča besmislena razmišljanja i pusti da istrenirani nagon preuzme komande. Gnom krenu nastojeći da se što pre izvuče iz zone borbe. Osnovno pravilo. Za par sati će mesto vrveti od automatizovanih lešinara koji skupljaju otpad i dovršavaju imobilizovane.

Nije znao koliko sati je prošlo. Nije ni bilo važno. Gnom ionako ne može da se kreče dugo bez obnove polimerske zaštite. Posle par stotina kilometara će zaribati, ali sistemi za održavanje će raditi mnogo duže. To je bio glavni štos na obuci u centru za površinske pilote. Debeli podoficir je objašnjavao žutokljuncima da čak i ako reaktor zakaže, dovoljno je zabiti dve šipke u zemlju na određenoj udaljenosti i pri određenim uslovima i puniti baterije. Ali niko nije pričao o dobijanju raka i ko zna čega još pri boravljenju van zaštitnog štita. To se valjda čitalo u priručniku između redova.

Gnom se kretao po glatkoj površini leda i smrznute prašine dok se 509 prisećao svog prvog izlaska na površinu, pre sedam meseci. Dotle je živeo sa ostalim povlašćenim porodicama u podzemnim bunkerima. Nije bilo loše u odnosu na uslove koji su vladali u ostalim stambenim sektorima. Privilegija koja se zaslužuje prijavljivanjem u Površinske borbene jedinice. Bar malo koliko - toliko čiste vode i hrane tokom višemesečnog treninnga. Iako je proveo dosta meseci u simulatorima i gledao snimke sa površine i tačno znao šta ga očekuje, ništa ga ipak nije moglo spremiti za taj osećaj napuštanja stambenog sektora. Kada su se za njim zatvorila metalna vrata u prevodnici između civilnog i vojnog dela, jasno su mu (ponovo) stavili do znanja da mu je povratak nazad zabranjen. Prećutana činjenica je bila da posle treninga vojnici žive u mnogo gorim uslovima nego civili. Potrošna roba. Civilne vlasti nisu želele kontaminirane osobe u okruženju civila. A vojne da se sazna istina o uslovima u kojima “žive”.

Ali nije bilo tako loše. Transfer, raspored. Upao je u dobru jedinicu koja će tek postati legenda, četiri zvezdice za dva meseca. Lepa promena od bele epolete grupe žutokljunaca. Mada je veoma teško uraditi išta za pet meseci koliko prosečno traje život vojnika na površini. Mereno “prirodnom” smrću. Vreme mereno do trenutka pogibije u borbi je trajalo neuporedivo kraće.

“Sedam meseci je lepa cifra”, pomisli 509. “Bio sam stariji od većine onih žutokljunaca. Čak i od kapetana, poslednjeg preživelog oficira. Hm... Koji više nije preživeo. Sada je na meni da komandujem ostatkom bataljona. Sobom.”

“Možda naletim na neki jurišni gardijski odred Legijaca i pokažem tim umišljenim glupacima kako se bori poslednji primerak jedne specijalne vrste boraca. Žestoko bi se opekli...”........ odavno su mu te gluposti o “specijalnosti” kojima su im ispirali mozak postale providne.

“Ili bi, možda, mogao da naletim na moje. Dobio bi tonu medalja i lep sanduk, uz obrazloženje da je moj rok upotrebe odavno istekao. Ne bi me uzeli ni kao CWP-a, momka u konzervi...” 509 se seti Zeka.

Čitao je Zekov dosije. Zek je bio pilot kao i 509 dok nije naleteo na par Kapa. Ostao je bez ruku i jedne noge. I većine organa, uglavnom. Ali najvažniji delovi su ostali. Imao je sreću da mu se to desilo u prvom mesecu dužnosti i da je imao odlične rezultate iz borbi. Uzeli su njegove ostatke za CWP i odstranili svaki višak tela. Da im nije bio od koristi za to bacili bi ga u đubre. Da je mogao da priča i da nije pristao na tu ideju, bacili bi ga u đubre. U svakom slučaju, sudbina mu je bila zapečaćena. Završio bi u đubretu. Sveli su ga titanijumski kanister visine jedan metar, sa mozgom, kičmom i par neophodnih organa. Kompjuterski ubrzane moždane funkcije i gotovo potpuna osposobljenost za rad bez posledica u ovakvim hazardnim uslovima. Savršena borbena kombinacija. To su bili oni koji teba da naslede ljude. Mnogo sposobniji da prežive. Bez emocija i ostalog sranja.

“Njih si mogao da zaustaviš samo direktnim pogotkom granate.

Nas stavi u mrak, sa buđavim ukusom krvi u ustima, hladnoćom u kostima i duši i posle par nedelja ili meseci, čak i bez borbe, i bićemo gotovi.”

509 se nakašlja. Buđav ukus krvi. “Znam ga odavno”, pomisli.

“Pitam se da li postoji nešto posle ovoga. Iskreno se nadam da ne postoji. Ovde sam upoznao konačni kraj. Posle ovoga što znam, ništa ne bi moglo da opstane u duši. Osim svih onih pogrešnih i zlih emocija, iscrpljujućih, uništavajućih, sve to smućkano u veliki koktel u koji ma šta sipao, uvek ostaje odvratan, samo veći.”

“Gladan sam. Šta bih dao za zalogaj pravog mesa.” Pričalo se da su neki piloti odlepili i postali kanibali. Komanda je poludela zbog toga. Oni su još uvek verovali u “humano” i “civilizovano” ratovanje. “Smešno. Kada izađeš na površinu možeš da radiš sve što ti padne na pamet. Svedoka nema, svi dokazi bivaju razloženi za par sati. Idealni poligon za zločine svih vrsti.

Nikada neće saznati šta smo mi sve radili, daleko od očiju sa neba i iz zemlje, ovde...”

Mislio je da će bar da ga puste da umre u tišini, sam. Ali nisu. Nekoliko lešinara, bespilotnih izviđača su ga pratili jednog trena se pojavljujući, drugog vraćajući se u mrak. Začikivali su ga sa po kojom granatom iz daljine, igrajući se kao čopor vukova sa ranjenim grizlijem koji je postajao sve slabiji. Znali su da je plen iscrpljen i na ivici zaliha.

509 je želeo da bude besan. Ta kukavička taktika, jedina stvar za koju su lešinari bili programirani, je fustrirala sve pilote u normalnim uslovima. Ali sada to više nije bilo važno. Ionako je gotov. Nešto u njemu je prešlo liniju bez povratka. Sve je postalo prazno.

Nije se trudio da odgovori na vatru i otera ih dalje od sebe. Išao je pravo istom brzinom povremeno trpeći neprecizne malokalibarske pogotke. Lešinari su se približili bliže, ohrabreni pasivnošću plena. Štit je počeo da se pregrejava zbog sve češćih i preciznijih pogodaka. 509 okrenu Gnoma i ispali rafal naslepo u pravcu najbližeg neprijatelja. “Tako.” Sada će sačekati tačno na ovom mestu da dovuku nekog jačeg Legijca. “Dostojnog protivnika želim, a ne ovu kukavičku gomilu mikročipova.”

Lešinari se povukoše iza linije vidljivosti, daleko od njega. Patrolirali su u krug povremeno pucajući, tačno određujući poziciju. Onda prestadoše da pucaju. 509 je predpostavljao šta to znači. Mesto je tačno utvrđeno, lešinari se povlače iz opasne zone. Za par trenutaka će sve biti gotovo.

Crvene linije se pojaviše iznad njega. 509 zatvori oči. Tlo se zatreslo. Jedna eksplozija, pa još jedna, čitav niz. Gnom je i dalje radio, elektronika je pištala.

509 se nasmeja. “Ovo nisam očekivao. Konvencionalna punjenja. Nisam vredan ničeg skupljeg, jačeg?” Oko Gnoma se sve prelivalo u nijansama crvene i narandžaste boje koje su polako prelazile u belu. Termitne bombe su počele da sagorevaju vazduh, led je trenutno isparavao a para gorela...

Gnom potonu ispod tog zapaljenog mora.

509 nije shvatao šta se dešava. “Zar se ovako ide na onaj svet? Dole?”

Silazio je sve dublje, elektronika je počela da varnili i da se topi. Termitna smeša zalepljena na Gnoma je počela da probija oklop. Vazduh u kokpitu je ključao.

U glavi 509 više nije bilo ničega. Nikakav film prošlosti za premotavanje. Samo malo radoznalosti za mesto u koje je tonuo. Nije znao gde je. Više nije bilo škripanja vetra niti podrhtavanja tla. Prava tišina. Belilo. Svetlost.

Signal Gnomovog sistema za kokpit je saopštavao o prestanku životnih funkcija pilota....

Kraj.

Crna masa se kretala par stotina metar od istopljenog Gnoma koji je tiho ležao na dnu mora, privlačeći ribe. Prešavši iznad olupine, crna masa nastavi dalje. U njoj, oficir za senzore je podnosio izveštaj. Privučen borbenim aktivostima, komandant je napustio rejon patroliranja i proverio gosta u dubinama. Posle višestrukih detonacija na površini, površinsko vozilo je provalilo led i potonulo. Senzori su detektovali samo malo povećanje radioaktivnosti pre nego što se otvor ponovo zaledio. Doza u granicama normalnog. Nije bilo upada, ovde nema posla za njih. Gosti sa površine nisu poželjni ovde u dubinama punih života.

Na kraju dana, unevši izveštaj u brodski dnevnik, kapetan doda kratki komentar. O tome koliko mu je drago što se sve borbe vode na površini a ne i u moru kod podvodnih kolonija. Ostaci civilizacije na površini nisu smeli znati za podvodnu budućnost. Previše je frakcija i ludaka van kontrole tamo gore. Kada se oni gore istrebe i kada im se smuči ratovanje, tada će izaći i stvoriti novi svet. Ali ovog puta bez pravljenja iste greške i takvog oružija. Bez nove apokalipse.

Krenuvši na počinak, kapetan nije ni slutio da u pramcu podmornice, u potpuno automatizovanom delu u koji nema pristup niko od članove posade pa čak ni on sam, leži arsenal od dvanaest nekonvenconalnih glava pod direktnom kontrolom iz baze. Za neželjene situacije...